Mutna Jasenica

Zbog zemljotresa, cunamija i radijacije poslednjih mesec i po dana Japan je u centru pažnje svetskih medija. Verujem da ste pratili šta se tamo dešava. I borbu celog naroda da se izvuče iz teške situacije. Kao i skroman prilog naše zemlje borbi Japanaca s katastrofom... kroz borbu za japanske trešnje od 150 dinara... s ponekim teško ranjenim učesnicima obračuna epskih razmera.

Kad smo već kod Japanaca, jeste li videli strpljivo čekanje u redovima za dve flaše vode, a neki uzmu i samo jednu, da bi bilo za što više ljudi? Kako bi to, ne daj bože, izgledalo kod nas? Prvo bi nastala otimačina i stampedo, pa bi intervenisala policija. Zatim bi neko ponudio koju paru da ode preko reda, ko dođe na red uzeo bi bar 3 flaše, ako ne može više, a začas bi se već stvorio i „bizmismen“, koji bi „sređivao preko svojih ljudi u redu“ da se „za razumnu nadoknadu“ dobije voda bez čekanja, u količinama koje je neko spreman da plati... U normalnom svetu nesreća ujedinjuje ljude, a ovde se nesrećom trguje.

Ne znam da li ste videli slike iz Tokija. Svi poštuju restrikcije struje. I dok ne beše struje u gradu od 12 miliona stanovnika, ni jedne krađe, ni jednog kriminalnog slučaja! A kod nas, čim je neka gužva, otima se, krade... I da li ste čuli za zaposlene u japanskoj nuklearki, koji se svesno žrtvuju pokušavajući da poprave kvar, znajući da su budući mrtvaci, koji za sada još uvek hodaju? Al’ neće još dugo... Zbog opšte dobrobiti. Koliko nas znate koji bi i manje od toga uradili, za opšte dobro? A među onima u Fukušimi koji se žrtvuju za druge ima i vrhunskih inženjera, koji su isto tako vrhunski i plaćeni, i mogli su da odu u bilo koju zemlju sveta sa sve familijom, čim je postalo gusto. A oni ostadoše, da se žrtvuju za domovinu... Al’ to je Japan. Daleki istok. A ovo ovde čudo, koje se lažno predstavlja kao država, zove se Srbija. U njoj, takvoj kakva je, ogledni primerak za posmatranje: Smederevska Palanka... Bar da se neko od čelnika palanačke opštine setio čim je počeo haos u Japanu da pozove, recimo 50 malih Japanaca sa par vaspitačica/učitelja, da dođu u Palanku, da ih smestimo daleko od radijacije, da idu u naše vrtiće, škole, da ih ugostimo kako dolikuje i pokažemo im naše dobre namere. A vaspitače/učitelje u slobodno vreme provedemo po jezeru, Mikulji, Kiseljaku, pokažemo da je autoput vrlo blizu, pomenemo da ni „Panasonic“ nije daleko odavde napravio pogon, u komšiluku, Svilajncu. Da je i Beograd tu, odmah iza ćoška... A kad se vrate u Japan i ispričaju šta su videli i kako su se o njima Palančani brinuli, možda bi se i neka moćnija japanska faca zainteresovala da vidi to što je o Palanci čula... Pa, možda bi nikla i neka Sonijeva, Jamahina ili Mazdina fabričica. Možda. Možda i ne bi. To nećemo saznati. Samo znamo da su svi na svetu osetljivi na svoju decu. I jako cene kada se njihovoj deci pomaže i u manje kritičnim situacijama od ove. Al’ je prethodno neko iz opštine trebalo da se seti japanskog ambasadora u Beogradu, da mu uputi pismo, da ga pozove da dođe u Palanku ili samo prenese poziv u Japan. Kao što je uradila Medveđa. Al’ u Palanci nema ko da se seti... Ko još u palanačkoj vlasti misli o budućnosti naše opštine, naše dece? ’Aj’te molim vas...

Za kraj, još jedan primer iz Japana: pre nešto više od 20 godina u jednom zagrebačkom nedeljniku je objavljen intervju sa gradonačelnikom Tokija u vreme održavanja Olimpijade 1964. Razlog - odlazak u penziju. Čovek je ispraćen u mirovinu s najvišim državnim odlikovanjima i priznanjima, kao heroj nacije. Zašto? Zato što je od Tokija, koji je krajem 50-tih godina bio jedna od najprljavijih svetskih metropola (da ne poverujete, je l’ da!?), za kratko vreme napravio pojam čistog i sređenog grada za primer. Svet je bio zadivljen, ceo Japan ponosan. I, četvrt veka kasnije, najzaslužniji za to otišao je u zasluženu penziju s počastima. Pitali su ga novinari kako je tada, za tako kratko vreme, uspeo da uradi toliko? Stari Japanac je odgovorio: „Kada smo dobili Olimpijske igre, znali smo da prvo moramo da očistimo grad. Napravili smo analizu i videli da imamo 3 velika problema: malo korpi za otpatke, malo zaposlenih u gradskoj čistoći i malo policajaca koji bi naplaćivali kazne za bahate sugrađane koji prljaju grad. Odmah smo utrostručili broj korpi i žardinjera i značajno povećali broj zaposlenih u komunalnoj službi i gradskoj policiji. Uz sve to smo uveli drakonske kazne za bahate sugrađane: za bačen papirić na ulicu – trećinu prosečne japanske plate. Za veće prljanje – još veća kazna... – „ I Japanci su, kao disciplinovan narod, prihvatili taj model ponašanja i u tom duhu nastavili da vaspitavaju svoje decu i da opominju jedni druge na red“ - nadovezao se novinar. „Moguće“, - rekao je mudri Japanac, - „ali te kazne važe i dan danas!“. ’Ej ljudi, u Japanu i danas važe drakonske kazne za opušak ili papirić na ulici! Bez obzira na kulturu, disciplinu i civilizovanost japanskog naroda. Ne smetaju. Zlu ne trebalo. Ne škode. Neka su tu. I strogo se primenjuju! Da se neko ipak ne napravi pametan. Nikad se ne zna.

A kod nas? Em što nema dovoljno korpi, em nema ni kazni. Setite se koliko ste samo puta videli vikendom ujutro isprevrtane betonske žardinjere sa đubretom po Palanci. Znate li koliko su teške te žardinjere? Baš puno energije, snage i volje treba da bi se one okrenule i prosule. Znači – ima dovoljno besnih i snažnih ljudi u ovom gradu. Super! Eto ga rešenje za rodna polja koja zvrje neobrađena. Uvesti drakonske kazne (od prosečne srpske plate za papirić ili opušak, dve za pljuvanje po ulici, pa nagore. Za prevrtanje žardinjere 100.000,oo RSD ili – ako se nema ili se ne želi dati - adekvatan broj radnih dana na poljoprivrednom dobru Zabela – od jutra do večeri, sa spavanjem po želji - kod kuće ili u KPD-u). Da se kanališe ta energija u korisnu, a ne destruktivnu. Da se zaposli jedan broj dokonih, a bahatih stanovnika ovog grada. Ili da se napuni budžet. A ponajviše da se uzmemo u pamet.

Ovih dana, u retkim trenucima dokolice, prolazim ovim našim nesrećnim gradom i pitam se: da li će neko jednom da opere ulice, skloni rizlu sa asfalta, zakrpi ove rupe, ili da tužimo ljubljenu nam opštinu za uništene automobile? A onda pogledam oko sebe, setim se da ima i većih muka: za pešake (oni se klizaju, padaju kao pokošeni, lome ruke, trtice i noge kada padne sneg na nove, žute ploče u centru grada; ni kriva ni dužna deca koja se jadna igraju u osušenim fekalijama – o tome smo pisali u prošlom broju). U međuvremenu, zapazio sam još po nešto, te mi padoše na pamet neka pitanja:

- Zašto je MZ Azanja, kao jedna od najvećih, dobila samo 140.000 din za dve godine, a Glibovac 14 miliona, dok su milionske sume podobijali i mali Vlaški Do, a i Kusadak, koji nije mali, ali ne i toliko veći od Azanje koliko više para dobija? Po kojem ključu se dele sredstva iz opštinske kase za ove svrhe? I da li možda ima neke veze s tim odakle su rodom sadašnji čelnici opštine?

- Kad smo već kod toga, koliko novca je do sada dato za FK „Jasenica 1911“? Da li samo fudbal treba da se neguje, ili ima još koji sportski klub u našem gradu? I da li se želi da se fudbal igra u Palanci i narednih godina, ili je jedini cilj da se po svaku cenu, koliko god da to košta, pred izbore klub plasira u viši rang, iz kojeg će po svoj prilici još brže da ispadne, jer već dogodine neće biti para da se tamo i zadrži? A potom, najverovatnije još jedan raspad fudbala u Palanci i munjevit povratak u opštinsku ligu. A pare bačene... Ko će za to da odgovara?

- Zašto je tek postavljeni parket u sportskoj hali OŠ „Vuk Karadžić“ brzinski skinut, te sala mesecima nije u upotrebi? Dokle će naša deca, umesto u novoj hali, koja je debelo plaćena, da treniraju i igraju u susednim mestima? I zašto sportska hala nikada nije tehnički primljena? Je li to istina?

- Da li je tačno da je pod sportske hale od koša do koša niži bar 20 cm, ili koliko već je dovoljno (provereno u praksi), da lopta ostavljena kod jednog koša sama dođe do drugog, slobodnim padom?

- Istina li je da je finansijska policija kontrolisala poslovne knjige hale sportova u vezi nepostojanja tendera za postavljanje nizbrdo pomenutog parketa?

- Da li je tačno i da je tada utvrđeno da je za ove svrhe izvesnoj firmi opština uplatila 6 miliona dinara?Ako jeste, zašto posao za te pare nije urađen do kraja? Jesu li te pare u međuvremenu negde nestale? Šta su čelnici opštine Palanka učinili povodom toga? Kako su zaštitili svoju investiciju od krađe? I da li je to glavni predmet istrage finansijske policije? Pitam se, pitam... a odgovora nigde.

- Da li je tačno da je poništeni konkurs za radno mesto šefa računovodstva azanjske škole, pod istim uslovima ponovo objavljen, da bi konkretna osoba dobila posao?

- Da li je tačno da je poništen uz nebulozno objašnjenje „da se čeka mišljenje pravnika ili-koga-već-o-čemu-god“, pa se, jel’ te, zato poništava. A onda je, na ponovljenom konkursu, od više kandidata sa boljim kvalifikacijama, bez ikakvog obrazloženja izabran onaj jedan sa manje od minimuma potrebnih uslova - srednjom školom. U praksi, po toj logici, trebalo bi da izgleda ovako: na tenderu za „Telekom“, pošto je minimalna cena milijarda i 400 miliona eura, ako bi se prijavilo više kandidata, od kojih jedan nudi traženu cenu, a ostali po 200, 300, 500 milona više, mi bi trebalo da izaberemo onog što nudi najmanje para, jer je, jel’ da, ispunio traženi uslov?!! Ma nemojte... A što to onda važi za zaposlenje? Boli li glava od boljih kvalifikacija? Zar nije to ono što presuđuje kad je sve ostalo isto? Ako nije, kako je onda vršen izbor? Ne znam, nisam pametan... „Zli jezici“ kažu da je čak pod znakom pitanja i to da li je ispunjen drugi uslov s konkursa –najmanje 10 godina rada u struci, jer je posao dobila vrlo mlada osoba, koja je pre 10 godina bila još uvek dete. Ko bi ga znao. Svašta je kod nas moguće... Eto, sasvim je moguće da se za šefa računovodstva u OŠ „Radomir Lazić“ u Azanji traži srednjoškolac, a za isto radno mesto u jednoj palanačkoj srednjoj školi može sve – od srednje, preko više, do fakulteta! Može i ako je faks u velikom trendu (kako se beše na grčkom kaže „veliko“?). Još samo da se uvede da se prihvata i osnovna škola i doktorat, i onda svako može da bude šef računovodstva u školi – od čistačice do naučnika! Ma daj... Nemojte više da nas pravite majmunima! Kontroliše li iko šta se radi u prosveti naše opštine? Ili je sve ostavljeno partijama, lokalnim moćnicima i direktorima na volju?

Od ministra pa do najniže organizacione jedinice samo „naši“ ljudi odlučuju o kadrovima. Recimo: finansije, spoljni poslovi (DS), infrastruktura i energetika, prosveta (SPS) itd. Svako vlada kako hoće svojom prćijom. U tom kontekstu se pominje da se za sve nabavke i kadrovska pitanja u školama palanačke opštine pita istaknuti član crvene partije u našoj opštini, izvesni stanovnik jednog sela od dve reči, koje je nekada bilo zaselak Azanje. „Zli jezici“ govore da je on, a ne direktorka škole u Azanji, odlučio kakvi će uslovi konkursa da budu i ko će da bude primljen. Šuška se i da će on, a ne direktor, odlučiti i o šefu računovodstva u srednjoj školi na periferiji Palanke. Iako on sam nema neke velike škole. Ili ih je možda od kad je u politici završio? Đavo bi ga znao... A ne bi bio ni jedini. Sve je više onih koji su bili loši đaci kad su se učile i završavale škole, a onda, uz politički angažman, stekoše i diplome. Jedni nekoliko godina, drugi nekoliko decenija posle vremena kad je prirodno da se studira. Kao npr. – naš predsednik opštine. Urbana legenda kaže da dok su njegovi vršnjaci završavali po jedan fakultet, on je pokušavao da stekne diplomu na više njih. Priča se – gotovo svake godine na drugom. Dok se nije umorio. A kad se dobro odmorio i još bolje sazreo, posle četvrt veka procenio je i odlučio šta će završiti. I uspeo! Zadivljujući su energija, volja, pamet i upornost da se pored porodičnih, profesionalnih i obaveza u stranci, upiše i završi fakultet, kad mu vreme nije. I to u roku, ili čak i pre roka! Pod stare dane, tamo negde oko 50-te... To mogu samo odabrani. Jer, prosto ne mogu da verujem da se nekome diploma poklanja. Ili prodaje... Ne, ne. Ne u zemlji Srbiji. Ovde je sve transparentno. Pošteno.

P.S. U međuvremenu – nezvanično - saznadoh kako se u (pojedinim) seoskim školama naše opštine vrši nabavka ogreva. Preko istaknutog opštinskog čelnika (iz sela od dve reči) položi se depozit od 10.000 evrića (dinarske protivvrednosti) određenoj firmi. Zatim se (navodno) sušena Kolubara, u kojoj je više snega, kamenja i prašine nego uglja, plati po neverovatnih 12.000 din (avansno) po toni! A onda se jednog dana pojavi sivi kamion crvene boje i istovari neku količinu nečega (bez merenja – čika šofer zvanično obznani koliko ima i ode). Ko ne veruje da je toliko, nek... znate već šta. Čik da neko pita koliko tona tu zaista ima! I čega? Uglja, definitivno, ne puno. A potom domari mečku rode da loženjem te smeše, koja se uslovno naziva ugljem, pokušaju da dostignu temperaturu od 70 stepeni u kotlu (obično nedostižnu). A bar 80 stepeni je minimalno potrebno da se oseti bilo kakav efekat po učionicama! Onda se deca posmrzavaju tokom većeg dela zime... Gde nestaje razlika u ceni između najkvalitetnijeg uglja i ove smeše radoznali mogu da pogađaju... Inače, za vašu informaciju, cena tone vrlo kvalitetnog uglja „Banovići“ bila je 11.000 din ove zime! Uostalom, ko se greje na čvrsta goriva zna o čemu je ovde reč. I da je razlika između Banovića i Kolubare drastična. A između pomenutog ogreva za škole i Banovića nebo i zemlja! Kao i razlika između ovoga što se naziva vlast i prave vlasti.

Veoma sam zabrinut za naš mali grad. Mnogo je, brate, loše... Toliko je loše da sam se prosto bojao da zaspim. Mislio sam da ako zaspim, da ću sanjati bele miševe, plave slonove, razne ale, ili možda čak neke aktuelne opštinske činovnike... Ali... Sanjao sam nešto mnogo gore... I crnje...Sanjao sam da sam sadašnji predsednik opštine. I mnogim građanima sam radio isto što i on! Jeste, jeste, baš to što ste pomislili. Ono...Isto kao i sadašnjem predsedniku ni meni nisu cvetale muškatle, niti išlo baš sve kao po loju. Za ljubav sa strankom, glas, klimanje glavom i ’ajd’ zažmuri i pravi se lud sam davao nepostojeća radna mesta. Nesrećni, bledi ljudi koji su ostali bez posla su čekali da se ja, koji sam ih i uvalio u nevolju, smilujem, primim na razgovor, možda ponudim i neko rešenje. A oko mene, moje kolege, sve sami krivci za ovo st(r)a(da)nje, koji i ne trepću kad kažu ono u šta ni sami ne veruju.

I uvek je neko drugi kriv! Oni, za svako st(r)a(da) nje imaju opravdanje. Mali je bio tad moj mozak da radi na dve strane,a u stvari ništa mi nije išlo od ruke, javna preduzeća i ustanove su u teškom stanju sa jednom nogom u grobu, a drugom na kori od banane. A zaraza se proširila i na škole...A muškatle mirišu li, mirišu... Postoji jedan grafit: “PAMET U GLAVU, A DOLE ŠTA TI ULETI“. Neko čuva pamet, a neko poštenje, pa od tog silnog čuvanja poštenja zaboravi čemu mu služi glava. A u nju uleće li uleće. Buđenje... Probudio sam se u hladnom znoju. San me je naterao da razmišljam šta nam se sve dešavalo, i do čega smo sve došli u našem malom gradu. O snu ne pričam nikome! Jer taj neko će reći: „Ćuti budalo, dobro je i ovo samo da ne bude gore!“ A ja nikako da dokučim šta je prosečnom Palančaninu najgore, posle čega više ne može da toleriše. Uzeli su nam radna mesta, platu, godine, život, mali prst -dajmo im celu ruku, nema veze, imamo dve... samo da ne bude gore.

Što nema u izlogu ima u radnji. Ajd’ pogodite o kojem se preduzeću radi? Šta god da ste pomislili, pogrešili ste. Ne radi se uopšte o preduzeću, već o zgradi opštine. A što sad to kažem? Pa svaki, bre, cirkus doš’o, postavio šator, odigrao popodnevnu i večernju predstavu, spakovao egzotične zverke, klovnove, madjioničare, i otiš’o dalje, a ovaj naš opštinski nikako da završi predstavu! A nama prosečnim građanima je bitno da imamo ‘leba. A taj isti ‘leba skoro da i nemamo. Zar smo zadovoljni tom korom ‘leba, pa ne me njamo ništa? Što, rizično je? A ove čisto zabole uvo za sve što se dešava i jedino ih zanima da pokupe sve što na kašičicu stigne u opštinu. Pozapošljavali su sve svoje što se moglo zaposliti na neka improvizovana radna mesta. Bolje bre da ste otpustili sami sebe, to je najbolji način da se počne sa rešavanjem problema kojem očigledno niste dorasli! Krše pravila i zakon, ali kako ono beše...nećemo valjda da se držimo zakona k’o pijan plota? Za njih nije problem ni voda za piće, ni situacija u Palanci, ni ‘leb’ naš nasušni. Njihov problem je uvek i jedino- personalne prirode. Jednostavno – nije normalno šta se radi. Za to nam ne trebaju časovi veronauke ili građanskog vaspitanja. Sve to i sami znamo, nego volimo ponekad da se pravimo malo blesavi.

Kako stvari stoje, izgleda da naši napisi u „Mutnoj Jasenici“ daju kakve-takve rezultate. Zapuštene ulice s kraterima, a ne rupama, su ubrzo posle objavljivanja prvog broja „Mutne Jasenice“, maja 2010, zakrpljene brzinom svetlosti. ’Ajd’ da vidimo koliko vremena će biti potrebno da reaguju sada, kada su se već početkom marta pootvarali ambisi po najprometnijim gradskim saobraćajnicama. Koliko vidim, za sada se niko ne sekira za naše točkove, koje skupljamo zajedno s felnama posle svake vožnje kroz ljubljenu nam Opštinu, zbog u prošlom broju detaljno opisanih rupa, kojih je sada kao pečuraka posle kiše. I rizla dugo stoji na ulicama, ulepljena prašinom za asfalt. Neće sama da se očisti i pokupi... Ili se čeka prva jača kiša, ili će jednog lepog dana (a možda i pre) neko pametan da se doseti da je spere šmrkovima cisterni za pranje ulica. I tako sabije rizlu u šahtove, da uredno zapuši kanalizaciju, kao i svake prethodne godine. Svejedno, rezultat će biti isti: fekalije će zaplivati slobodnim stilom ulicama. Tu i tamo, a kod Mukerove škole i bolnice sigurno (opisano u prethodnom broju „Mutne Jasenice“). Naravno, sve ovo se podrazumeva ako ikada cisterne izađu na ulice. Odavno je okopneo sneg, prašine kao u pustinji, a niko da upali kamione i opere grad. Nek se deca guše u prašini, ko ih šiša. O tome koliko je ružan prašnjavi grad posut rizlom, nećemo ni da pišemo. To i sami vidite.

A da... Sive i crvene ploče, koje su volšebno nestale posle opločavanja žutim glavne ulice, početkom 2009, odjednom su se, isto tako pravo niotkud, pojavile na Gradskom bazenu, prošlog leta. Naravno, ni približno broju u kojem su nestale (ni približno!), ali deo jeste. Otkud se pojaviše!? Niko ne zna, niko i ne pita. Ali, interesantno je da su nikle posle gluposti zvane generalni remont bazena, ustupanje bazena privatniku, pravljenje akva parka, ne znam tačno kako se ta operacija uskraćivanja bazena građanima tokom leta zvala. Kada su se remonteri povukli iz posla usred leta, a zvezda upekla do koske, neko je odjednom popločao prostor oko bazena sivocrvenim pločama u delu s kojeg je prethodno skinut beton, a ostala prašina i žuti pesak. Koji smo na nogama unosili u bazen. I tako se građani Palanke i okoline bar pola leta imadohu negde osvežiti... A ko je kriv i ko je kome dužan za neurađen posao, to kao po običaju i nema veze. Pojeo vuk magarca. Ili obrnuto. Zar je uopšte bitno? Važno je da se para okreće. Dok je još po malo ima.

O efikasnosti palanačke opštinske uprave i već čuvenoj brizi za dobrobit građana govori i sledeći primer: žitelji Kamenca, zbog čestih skrnavljenja grobnih mesta na Novom groblju, obratili se još prošlog marta predsedniku opštine sa molbom da se groblje osvetli, ogradi i postavi čuvar. Kada na molbu nije odgovoreno, 8. aprila 2010. predali su na pisarnici opštine peticiju sa više od 140 potpisa stanovnika ovog kraja, kojom se zahteva sprečavanje daljeg lomljenja fenjera, stakala na kućicama za cveće, krađa sveća, preturanje vaza za cveće, uz opravdanu bojazan da uskoro može doći i do oštećenja samih spomenika. O svemu su prethodno obavestili i nadležne u JKP Mikulja.

 

Epilog: ni na molbu, ni na zahtev u peticiji niko, i da podvučemo - NIKO IZ OPŠTINSKE UPRAVE, nije se do dana današnjeg obratio ljudima koji žive u ovom naselju, uz koje je nedavno niklo Novo groblje!!! Koliko me sećanje služi, nisu žitelji ovog kraja tražili da se groblje locira tu, već naprotiv. S druge strane, opština, koja im je bukvalno ugurala groblje u naselje i pored njihovog otpora, sada to isto groblje gotovo i da ne održava. A u kancelarije SO Smederevska Palanka ne može ni da se uđe od zaposlenih, kojih se dobrano namnožilo. Da bi ste završili neki posao u bilo kojoj opštinskoj kancelariji neko od zaposlenih mora da izađe napolje, da bi bilo mesta za stranku. Slično je i u JKP-u, a novoizmišljena Javna preduzeća sa radnim mestima isključivo za zaslužne partijske kadrove nećemo ni da pominjemo. Zamislite da li je moguće da nekoliko njih budu čuvari groblja. Težak posao, a? I da bar zarade tu platu. Bar neke koristi da bude od njih.

Dovoljno je uporediti broj zaposlenih u opštinskoj upravi i javnim preduzećima krajem 1997. (u vreme kad je predsednik SO bio pokojni Dr Dušan Narić), krajem 2001. (predsednik Milan Mihajlović) i broj zaposlenih na opštinskim jaslama krajem 2010. (aktuelni predsednik) i sve će vam biti jasno. A i pre 10-20 godina je bilo povike da je previše zaposlenih u zgradi opštine, suviše partijskih ljudi na opštinskom budžetu. Kako tek treba nazvati ovo stanje sada? I ko će sve njih da isplati ? Radoznali mogu da pogađaju... Ali samo jednom.

A što se tiče osvetljenja groblja, to je rešeno tako što su stanovnici Kamenca sami finansirali postavljanje svetiljki. Po banderi = 50 evrića. Od groblja do puta Palanka - Grčac. Pa puta komada bandera. Lepa svotica. Šta, niste hteli groblje u komšiluku ? E pa, što niste ? Evo vam stigla kazna. Šta bi bilo da ste hteli groblje do plota? Ništa. Isto k’o i sad. Samo bi ste još bili i krivi što ste hteli, a sada ništa ne radite na njegovom održavanju...Kako god se okrenete, donji deo leđa vam pozadi. To u opštini jako dobro znaju. Mislim – od pozadi...

Što se tiče tačnosti naših napisa, evo citata iz 2. broja „Mutne Jasenice“: „Uvek sam sumnjičav kada se cena nečega formira komplikovano... Da li neko zna koliko kod nas košta kilovat struje? Odgovor je – niko! Košta onoliko koliko nam iz ministarstva energetike kažu. Znate li da je struja jedini artikl koji ima 6 cena? Zelena + plava + crvena zona, puta dve tarife (dnevna + noćna) = 6 različitih cena za jedan isti proizvod! A onda nam zvanično saopšte da je cena kilovata kod nas oko 4, a treba da bude 5,2 ili koliko već eurocenti da bi se pokrili troškovi proizvodnje. ’Ajde?!!“

„A što se tiče cene kilovata, nju svako može lako da izračuna. Podelite sumu sa obračuna brojem utrošenih kilovata, a onda pretvorite rezultat u evre i znaćete koliko vas košta kilovat. Imam neki utisak da će cifra biti mnogo veća od onih 5,2 evrocenti, za kojom odavno kukaju. Iako se cene strateških sirovina (tu spadaju i energenti) obračunavaju u dolarima. Američkim. A oni su znatno manji od evra.“ E, sad više nije ni 5,2, nego traže 5,8 EVROCENTI! Porasli apetiti. Provaljena Kolubara, a nešto mora i da ostane EPS-u, kad se svi namire. Zato ionako preskupa struja mora ponovo da poskupi. Da bi i dalje bilo za sve: tajkune, partije, zaslužne građane. Zato je struja jedina roba koja ima 6 cena, da bi se sakrilo koliko stvarno košta proizvodnja po jedinici mere. Dešavanja u Kolubari su se pojavila u javnosti tek u januaru. A mi smo o mućkama sa cenom struje pisali još sredinom prošle godine. Ne, nismo vidoviti. Samo umemo da prepoznamo mufljuštine. I da osetimo smrad i dok je još daleko. Kad je blizu, nanjušimo mnogo brže. A u Palanci smrdi strašno... Odavno.

Razmišljam šta je lepo u ovoj našoj tako sivoj i zaboravljenoj varoši... Mi nemamo lepa šetališta, igrališta za decu, biciklističke staze... Parkovi zapostavljeni, usamljeni između raskrsnica i puteva, ljudi idu dalje... Ne osvrću se, jer nemaju šta da vide. Nema klupa u parku, nema urednih staza, fontana je ni nalik onom udarnom prizoru sa raznobojnim svetlom, napravljenim da vas zavara. To je samo med na vrhu bureta... Kao da je prizor duboko zamrznut u prošlom vremenu.

Polomljenu ljuljašku samo vetar zaljulja, a travu umesto cveća, kao u svim lepim parkovima krasi izmet uličnih pasa lutalica. Onih koji nas vrebaju i gledaju gde će nas ujesti. Kad sve bilo sjajno kao uglačane ploče...

Naša znamenitost i tvrđava svega što se desilo na ovim prostorima svakodnevno čeka posetioce koji neće doći. Naše škole imaju skrnavljene zidove, koji jedva izdržavaju težinu tabli i po koju sliku Vuka Karadžića. One žude za obnovom. I za po kojom fiskulturnom salom. Deca su prinuđena da se grče od hladnoće u učionicama, dok neko zavaljeno sedi u klimatizova nim, toplim kancelarijama. Gradski oci izgleda ne shvataju da smo mi bića kojima treba nešto više. Pa nek shvate da nismo životinje. Osim tela, i naše duše su gladne. Biblioteka sve tanja i tanja, čezne za obnovom. Ima li nečeg što nas vadi iz duševnog neznanja i tame? Ne preostaje nam ništa, sem da odemo da se molimo Bogu da se pakao završi i da započne neko novo doba u ovoj zalutaloj varoši, koja čeka neke pametnije generacije.

Bilo kakav dalji komentar je suvišan.

Često smo razmišljali kako izgleda pakao. Ni sami ne znamo kako bi ga tačno opisali, ali sa sigurnošću možemo tvrditi kako izgleda put do njega.

Redovno se vozim takozvanim putevima drage nam opštine Smederevske Palanke. Kažem "takozvanim", pošto čovek zaista treba da ima bolesnu maštu pa da taj povezani sistem džombi, rupa, rupetina, jendeka, kanjona, i provalija sa po kojim kvadratom tu i tamo iskrpljenog asfalta (naš narod to naziva tetrisom) nazove putem. Prema ovom "putu" čak i ona kaljuga po kojoj je Flojd vozio odlučujuću trku "nacionalne klase" deluje kao autoput u nekoj normalnoj zemlji.

 

Dok ćete u nekim zemljema bar deset kilometara ispred rupe veličine palačinke biti obavešteni da s putom nešto nije u redu, kod nas se ovakva obaveštenja smatraju nevažnim. Tako ćete kod nas naići na savršeno beskorisne znake za "klizav kolovoz", "višestruku krivinu od kojih je prva nadesno" ili "ne vozi brže od 80km/h", ali ne i na zaista potrebne znake za "smrtonosnu višestruku rupu gde je prva široka dva metra", "nepostojeći kolovoz", "kraj puta", "da l' znaš kud si poš'o", "ne vozi uopšte" ili "nema više puta, ovo je kraj sveta"!

U početku su me nervirale policijske patrole koje insistiraju na vezivanju pojaseva. Pre svega, vozi se beskonačno sporo, a i treba da imate što slobodnije ruke da biste na svakih pet metara smotali "pun levi" ili "pun desni" ne biste li izbegli ono što se izbeći ne može. Međutim, posle malo vremena čovek shvati da pojasevi ovde zaista spasavaju glavu. U svetu oni služe da čovek ne proleti kroz šoferšajbnu pri brzini od 200 km/h. Duž Palanačkog "puta" pojasevi pomažu da glavom ne probijete krov kad vam auto pri brzini od 20 km/h iznenada ljosne o ledinu ili nestane u rupi.

I u nesreći ovakvih razmera neko to iskoristi: vulkanizerske radnje nikle su na svakih sto metara, pa opet majstori ne stižu da poprave sve što se duž "puta" razglavi, raspadne, i otpadne. Najčešća intervencija svodi se na rešavanje "kvadrature kruga" tj. na pokušaj da se od kockaste felne ponovo napravi okrugla!!!

Posebno je “zanimljivo” kad padne jaka kiša, pa se sistem rupa duž "puta" napuni vodom. Kolovoz se prividno uravna i ucakli, a naivan vozač poveruje kako će za sat vremena lake vožnje stići na cilj. Naravno, zabluda traje do prve "barice", zapravo, do stručno rečeno „udarne rupe”, obično veličine manjeg dvorišta. A srpska udarna rupa ima jednu neverovatnu osobinu kojom se razlikuje od udarnih rupa drugih naroda: koliko god da je dugačka i široka, naša je duboka bar pola metra! Bar toliko... Što kažu neki " kad pada kiša, kuče da upadne, udavilo bi se "!

Rupe na Palanačkom putu (o okolnim selima je suvišno i govoriti) opremljene su jedinstvenom pojavom: one se prilagođavaju potezima vozača. Ako kojim čudom svežete tri rupe, a još uvek imate točkove na broju, automatski se pojavljuje četvrta koja naplaćuje sve ono što ste "propustili" kod prethodne tri.

Dok se stanje ne popravi, predlažem da se uvedu sledeće mere:

– Da se plodna zemlja, koju Palanački i ostali putevi nepotrebno zauzimaju a ničemu ne služe, vrati prethodnim vlasnicima u poljoprivredne svrhe. Širina puta taman odgovara širini prosečnog plastenika za rano povrće. Ako put ima 50 kilometara i ako je put (bio) širok oko 5 metara, to je oko 25 hektara najplodnije zemlje, puta bar četiri tone žita po hektaru = 100 tona izgubljenog žita po sezoni. Možemo da prevedemo i u rano povrće ili voće, u šta god želite. Malo li je, na ovu glad?

Najzad da se i u Palalanci nešto dešava.Vecina nas je bila svedok spektakularnog događaja koji se odigrao jesenas. Druga BALONIJADA...Grad je bio pun i danju i noću. Danju smo gledali balone kako lete. Ima onih koji su ih prvi put u životu videli uživo, toliko je bilo lepo da nas je sve vrat zaboleo od gledanja u nebo. Da se jedan od balona nije srusio, verovatno bi dobili neko oštećenje vrata... Ovako nam ti Nebeski Jahači ucinili uslugu da odmorimo malo..... Ali ne završava se priča tu......pao mrak, normalno neće da lete po mraku (skup GPS uređaj), pa da se ne bi izgubili, naša opština rešila da nas počastvuje koncertima. Bili su tu razni izvođači, ali svakako najzvučnije ime čika Luis. Pilo se u obližnjem kafiću, pevalo se na trgu, veselilo.....ALI, sve što je dobro kratko traje...

Balonijada prošla, a sad lepo sve to NEKO (čitaj - građani Smed Palanke) treba da plati... Kako god okreneš skupo....malo li je 4.000 000 dinara? Da, da, 4 miliona RSD, što bi rek’o Ciga : Nemam kume, a i da imam odakle mi?! Baš me zanima sta će još sad da poskupi da bi opština "vratila pare u svoju kasu". Pitate se što da vrate pare?...Pa, ni kod babe nema džabe.......A što umesto “Balonijade” ne napraviše ASFALTIJADU pa sa tih 4M dinara da pokrpe ove kratere po nasim ulicama???? Teže promasiti rupe nego pogoditi! Da su lepo pokrpili rupe, pa da ne cepamo gume na automobilima, jer će nam presesti i auto sa ovim novim zakonom. Dao bih ja njima letnje i zimske gume.. sirotinja ima platu 15 000, 20 000, ako je uopšte i dobija, pa - odakle bre!? Molimo vlast u našoj opstini da sledeći put kad im sine ideja da troše pare poreskih obveznika (građana) da umesto balonijada, blejada, kafanijada naprave “Asfaltijadu”, pa da vozimo bez straha da ce nam otpasti točak, i da u Evropu uđemo kao zemlja koja je sa infrastrukturom u rangu sa drugim evropskim zemljama.

Na “Sveti nikad”...

Ode čovek. Ni dve godine sastavio nije, a njegovi ga sa'raniše. Kada su lokalni žuti u pitanju, sasvim je uobičajeno da malo-malo, pa smene svog predsednika opštine. Prvo su to uradili sa Milanom Mihajlovićem, koji nije sastavio ni godinu i po dana. Onda se to desilo Radoslavu Ljubisavljeviću, od milošte - ,,Bucku“, koji je zbacio Milana i vladao nešto više od dve i po godine, što je, kada su palanački žuti u pitanju, odličan rezultat. S tim što su Ljubisavljevića izbacili iz partije njegovi posle smene, a smenio ga je narod, izabravši na jedinim do sada neposrednim izborima za predsednika opštine drugog Radoslava, Cokića. G-din Milojičić zadržao se nepune dve godine, što je neki žuti prosek, a onda je proglašen krivim za loše stanje u opštini od strane svojih, koji ga na to mesto izguraše, a nisu krivi ni za šta. Nevini kao bebe. Nit luk jeli, nit luk mirisali. Sem uz roštilj na potpis, tu i tamo.

Nisam prijatelj sa Milojičićem. Ne verujem ni da ću biti. Ali, u odnosu na one njegove koji ga smeniše, i koaliciju koja to izglasa, momak je OK! I ne preterujem kada kažem - dajte da napravimo peticiju da se njegova bista postavi negde u gradu, jer ne bih rekao da ga je zamenio bolji! Bistu bi mogli da postavimo u blizini pojilišta, prskalice, u svakom slučaju negde na trgu. Zvanično, trg s prskalicama kod ruševine je njegova zadužbina. Mada, nisam siguran ko je tu više ućario, oni koji ga smeniše ili on. On je potpisivao priznanice i tendere, a drugi su mastili brke. Još kako. Njemu slava, njima provizije. On najmlađi predsednik opštine, oni mešetari od iskustva. Oni kadrovici, on kadar. Kakva kadrovska politika, takav grad. Kako nezvanično saznajemo, momak je pao onda kada je počeo da se buni protiv učestalih vlastitih potpisa na svemu i svačemu (između ostalog, po koji ručak od 7oo.ooo din, po neko demoliranje seoskih kafana- cirka, oko milionče, po neka nabavka...). Šuškalo se po gradu još oko nove godine da će neuspeh referenduma biti njemu pripisan, te će to biti razlog za smenu. Pričalo se još pre toga da je dečko tražio demokratizaciju partije na lokalu, više kandidata na izborima za prvog žutog među nejednakima, na šta mu je prvi žuti grada pokazao vrata i preporučio mu da potraži drugu partiju, ako je željan demokratije...

Verujem da ima još grehova, a najveći je svakako što je počeo da otkazuje poslušnost žutom građaninu Br. 1. E, to je već neoprostivo! Tog trenutka je bio ,,pečen“, zreo da bude pojeden bez 'leba. Kao keks. I dok si rek'o keks-Milojičić više ne beše predsednik. U jednom trenutku bio je hrabar, ili mu se sve smučilo, šta li, tek - zbaciše ga njegovi. Cenim njegovu hrabrost. Samo se pitam: a da su mu njegovi (bivši prijatelji i braća) pre dve godine ponudili da bude hirurg ili pilot, da li bi prihvatio? Sumnjam. Rizično je. Mogao bi nekog da ubije iz neznanja. Opasno je i po njega. A zašto je predsednik opštine manje opasno zanimanje? Otkud ideja da to može svako? Ljudi moji, pa koliko je to hiljada unesrećenih, možda i gore od toga, ako se taj posao ne obavlja valjano? Odakle tek takva luda hrabrost da se tako nešto prihvati? Valjda je to postalo opšte mesto u Srbiji: svi mogu sve. Svi su rođeni za bilo koji položaj. Samo daj. Nije problem u sada već bivšem predsedniku. Dečko se malo zaneo. Mačići su sa zakašnjenjem progledali, ali su progledali. Problem je u onima koji ga postaviše, pa smeniše, i u nama što sve to znamo, a opet ćemo da glasamo na lokalu za Tomu, Tadića, Velju, Dačića, Koštunicu, Dinkića,ne gledajući ko njih reprezentuje u našem gradu, u našem selu, gde se svi znamo. Prostor za muvanje u ovakvom, proporcionalnom izbornom sistemu je ogroman! Da nije, menjali bi ga. Da nije, ne bi žuti (kao što jesu) za nosioca liste i prvih nekoliko kandidata na listi za odbornike postavljali ugledne ljude, a onda u opštinsku skupštinu ubacivali one druge, sa začelja, pogodne za manipulaciju, za koje niko inače ne bi glasao. A oni, svesni da će biti ono što nikada u normalnim okolnostima ne bi mogli da postanu, odlučiše da prihvate ponudu Broja 1, i još da mu poljube ruku. I tako, dobismo predsednika opštine i još iks nameštenika, koji su spremni na sve, samo da ostanu u milosti Broja Jedan. Znaju oni vrlo dobro i njegovu nemilost. Osećaju je i oni koji nisu žućkasti. Ceo grad je u njegovoj nemilosti odavno. Jad, čemer, beda i propast. To je bilans stanja ovog grada. U međuvremenu, neki žuti mačići su, kao što već pomenuh, progledali. Zato su bačeni u jarugu.

Ministarstvo energetike je rešilo da nam izađe u susret i promenilo je način obračuna vrednosti litra goriva. Umesto na 15, sada će ga menjati na mesec dana. Da ugode građanima koji su se bunili zbog učestalih poskupljenja. Da se cene na pumpama ne menjaju tako brzo. I - ugodili su nam ga! Sada, kada je po starom, gorivo uveliko trebalo da pojeftini - nepojeftinjuje, a kad prođe mesec, umesto pojeftinjenja, opet najavljuju poskupljenje. Kažu - formula tako pokazuje. I još objašnjavaju - svetska berza, znate, poskupeo dolar, a i nafta će za koji dan, pa... Nismo mi krivi, znate... Ali, održaše obećanje - cena nafte se ređe menja.

Ono što je najzanimljivije je način obračuna. Umesto za cenu litra derivata na svetskom tržištu, kod nas je cena vezana za kurs dolara, cenu tone nafte i tetka Micin datum rođenja. Plus famozni porezi, akcize i ostala zahvatanja države, pa kad se sve to uveže nekim koeficijentom i čime sve još ne dobijemo najskuplji benzin u svemiru! A plate afričke. Inače, za informaciju čitaocima, nafta se kupuje u tonama, a prodaje u litrima. A jedna tona i 1000 litara nafte nije ista količina. Kuda li odlazi razlika, radoznali mogu da pogađaju...

Da ne govorimo kako su nas nadležni zdušno uveravali da cena mora da prati rast na svetskom tržištu. Kada je rekordna cena nafte dostigla 147 dolara za barel (u leto 2008.), kod nas se litar benzina prodavao po 112 dinara (u tom trenutku 1,45 eura). Međutim, kada je do zime pala na 37 dolara po barelu (četiri puta pojeftinila!!!), kod nas je benzin pojeftinio na 72 dinara (0,9 eura) po litru. Ljudi, umesto da košta oko 37 euro centi, (1,45 : 4 = 36,3 - prosta matematikał) ili u tom trenutku oko 35 dinara, ona je pojeftinila na 72! Što tada ne isprati cenu na svetskom tržištu? U ministarstvu energetike su mudro ćutali, a Vlada stidljivo uvela još jednu akcizu. A kada je cena nafte na svetskim berzama ponovo počela da raste, odmah je skočila i kod nas. Poskupelo u svetu, rekoše u Ministarstvu energetike...

Uvek sam sumnjičav kada se cena nečega formira komplikovano. Isto važi i za kilovat čas električne energije. Da li neko zna koliko kod nas košta kilovat struje? Odgovor je - niko! Košta onoliko koliko nam iz ministarstva energetike kažu. Znate li da je struja jedini artikl koji ima 6 cena? Zelena + plava + crvena zona, puta dve tarife (dnevna + noćna): 6 različitih cena za jedan isti proizvod! A onda nam zvanično saopšte da je cena kilovata kod nas oko 4, a treba da bude 5,2 ili koliko već eurocenti da bi se pokrili troškovi proizvodnje. 'Ajde?!!

Sećam se da je početkom 2001. tadašnji visoki državni zvaničnik na TV-u objasnio da struja više ne može da bude socijalna, već ekonomska kategorija, a da bi to postala mora da u bliskoj perspektivi dostigne cenu od 5 centi. Naravno, DOLARSKIH, s prezrenjem je naglasio taj lik, objasnivši da se cena energenata obračunava, kao i ostale strateške sirovine, u dolarima. I drugi su zabalavili podsećajući na to pri svakom narednom (učestalom) poskupljenju. Da podsetimo, dolar je tada bio više od 2,30 maraka, a kad je uveden evro, dolar se menjao za 1,20 evra. Međutim, kada su se izjednačili, zvaničnici su se ućutali, a pošto se odnos promenio u korist evra (do skora se za jedan evro dobijalo čak oko 1,5 dolara!) ponovo su se raskokodakali kako struja mora da dođe na 5, a potom čak (bezobrazno) i na više od 5,2 EVROCENTI! Zaboraviše da se energenti obračunavaju u dolarima!!! Srećom, ima nas koje pamćenje služi. I koji kažemo - dosta bre, hohštapleri! 'Ajde što nas nemilosrdno pljačkate, al' nemojte još i da nas pravite ludim i glupim? A što se tiče cene kilovata, nju svako može lako da izračuna. Podelite sumu sa obračuna brojem utrošenih kilovata, a onda pretvorite rezultat u evre i znaćete koliko Vas košta kilovat. Imam neki utisak da će cifra biti mnogo veća od onih 5,2 evrocenti, za kojom odavno kukaju. Da ne govorimo kolika će tek biti kad počne zima i crvena zona.

Evo još jedne ilustracije monopolske pljačke nas, običnih građana, od strane njih, neobičnih. Ponovo se najavljuje poskupljenje gasa, i to za 15%. Mašala! Kada je gas značajno poskupeo na svetskom tržištu zbog sukoba Rusije i Ukrajine prošle zime, kod nas je već bio skočio za neverovatnih 60%. Pošto je poskupljenje bilo nenormalno (u normalnim državama bi pljuštale ostavke i smene, u Japanu bi harakiri bio uobičajena razonoda političara i direktora), dušebrižni Dušan Bajatović ispred „Srbijagasa“ omogućio nam je plaćanje u dve rate (60% računa odmah, ostalih 40% kroz 6 meseci). Tako gas kod nas vlasnici kuća plaćaju preko cele godine. Kao stanari u zgradama. Čanak je tražio objašnjenje za poskupljenje, a onda se ućutao. Posle rekao da ga je dobio. Samo nam nije objasnio u kojoj formi, ili čemu već, ga je dobio. Pa otišao kod Velikog brata. A nama došli pljačkaški računi za u celom svetu najjeftiniji, još i ekološki energent. U Srbiji, od kada smo poklonili NIS Rusima, postade najskuplji.

Grejanje na struju, naftu i ugalj ispade jeftinije. S tim što zadovoljstvo da uvedete grejanje na gas košta k'o Svetog Petra kajgana. Priključak preko 1000 evra, gasni kotao od 700 pa do preko 1000 evra, plus materijal i ruke majstora, projekat, tehnički prijem, itd.. izađe na najmanje 2500 evra samo da bi ste stekli pravo da plaćate najskuplje grejanje u Srbiji. Ako nedaj Bože već nemate cevi i radijatore, nego i njih plaćate, kuku Todore! A poenta cele priče je da kad je na svetskom tržištu prošlog leta normalizovana cena gasa (sa 460 pala na 220-240 evra po toni), upitali grešnog prvog čoveka ,,Srbijagasa“, mučenog Bajatovića kada će da pojeftini gas i kod nas. On jadan prvo rekao da ima mesta pojeftinjenju (nije se sam setio pre, nego tek kad ga novinari upitaše!!), a onda se izgleda malo raspitao, pa kad su ga posle 15 dana ponovo pozvali, objasnio da nema ništa od pojeftinjenja, jer ne utiče samo nabavna cena na maloprodajnu, već mnogo toga još (nije rekao šta), nego će, ako dolar nastavi da raste, možda gas i da poskupi ! Siroma', kad su zbog te izjave počeli po medijima da ga čereče svakodnevno, on odlučio da svoju mukom zarađenu mesečnu crkavicu od 9000 evra za članstvo u UO parazitske posredničke mešovite firme "Jugorosgas" poklanja dečjim domovima. 'Al ne sekiram se za njega. Preživeće već nekako. On. Za nas nisam siguran. Pogotovo kad se uzme u obzir da smo Rusima, osim što smo poklonili NIS i "Srbijagas", darivali i državni monopol na naftne derivate. U zemlji Srbiji zabranili smo da neko konkuriše građanima Rusije !! 'Ej bre, alo ?! Da bi mogli na miru da šišaju građane Srbije!? Kako i kol'ko hoće. Sve do 2011. A možda i duže, ako treba. A to što su nam obećali krak gasovoda, centralno čvorište za Balkan, Mesec i šire, to mačku o rep. Bilo je usmeno. I nigde toga nema u ugovoru o kupovini NIS-a. Nagovestili su mogućnost, nisu se obavezali. U međuvremenu su produžili rok za izgradnju gasovoda na 2015. Ako ga uopšte i bude. A NIS su dobili odmah. I videli da se nešto s parama i poslovanjem u knjigama ne slaže. Pa sad namiču preko naših leđa razliku koju su štrbnuli oni koji su knjige pisali. A mi plaćamo i naftu i gas koliko god nam Rusi traže. A tražiće još. Kod njih su slavine. I monopol. I knjige.

Cenjeni i poštovani čitaoci, obično kažu "nemojte ovaj tekst shvatiti lično", a ja Vam kažem baš suprotno - ovo je lično i odnosi se na Vas, glasače, koji nam bez mnogo razmišljanja podariste na prošlim izborima vlast kakvu ni neprijatelju ne bih poželeo. Znam, mnogi će reći, nismo mislili da će biti baš ovako. U suštini, slažem se, to i jeste problem, niste mislili. Da jeste, zar bi i danas za vladare imali čuvene "dvojice bez kormilara": Đuki - Peki, Žile - Keki...ima ih još, ali suštinski, oni odlučuju. Oni se za sve pitaju. Hoće li biti grejanja u školama ? Da li će krpiti rupe na putevima ? Možda da se uzme neki kredit sa grejs periodom od 3 - 4 godine ? Da ste razmišljali, možda bi imali neku drugu vlast koja bi nešto korisno uradila za sve nas. Ovako, oni će se smenjivati u krug i prazniti već ispražnjenu opštinsku kasu. Prazniti ispražnjenu kasu ? O da, i to je moguće. Postoje razne tehnike, npr. sklapanje i raskidanje ugovora. To je prosto dovedeno do savršenstva. Zašto da samo jednom neko uzme proviziju, kada za vreme svog mandata to može više puta. I to sve samo "da bi Vama, njihovim podanicima, bilo bolje".

Bez kukanja molim, kao što rekoh, niste mislili. Da jeste, nikada ne bi pomislili da glasate za Borisa Tadića na lokalnim izborima. Na lokalu ste glasali za onoga ko je sada na vlasti, i njegovu ekipu, zaokružujući broj 1. Zbog toga, pokušajte da izmerite razliku između predsednika države i predsednika naše opštine !!! Velika je, ogromna, nemerljiva...Glasali ste za one koji se kriju iza imena Borisa Tadića, predsednika države, u čiji opis posla ne spada kadrovisanje po palankama cele zemlje. Ništa novo, to svi pretendenti na predsednička mesta znaju. E, zbog toga što znaju, po palankama, a pogotovo u našoj Smederevskoj, miševi kolo vode. Rekoh li ja to miševi ? Ma kakvi miševi. Možda ranije, sada su to predsednici. Predsednici svega i svačega. Upravnih odbora, skupština, raznih komisija...Naravno na čelu sa predsednikom opštine. Doduše samo jedne male, osiromašene opštine sa gomilom nerešivih problema i još većim dugovima, ali je predsednik...Možda je to pokušaj da se smanji razlika. Predsednik opštine - predsednik države ??? Još malo pa isto.

Da, imamo novog predsednika opštine, zbog toga i takav naslov. Grdno se varate ako mislite da Vam je dovoljno žao što glasaste bez razmišljanja. A zašto će tek da nam bude žao ? Videćete i sami na kraju mandata našeg novog predsednika. Ko preživi. Za one koji još uvek ne mogu sebi da dočaraju pogubnost svog nerazmišljanja, evo par tema za razmišljanje. Da li ste se zapitali kako izgleda kada Vaš grad neko svrsta uz Inđiju, Loznicu, Svilajnac...Svilajnac ??? Onaj Svilajnac, ratarsko - stočarsku opštinu ? Ne, ovaj Svilajnac koji postaje industrijski grad, a istovremeno razvija poljoprivredu i stočarstvo. Ovaj Svilajnac gde fabriku gradi Japanska kompanija Panasonic, gde već rade Izraelske, Holandske, Nemačke i uspešne domaće kompanije. Gde počinje izgradnja jedinog prirodnjačkog centra u Jugoistočnoj Evropi. Park iz doba Jure u Svilajncu ? Ovaj Svilajnac gde uskoro neće biti zaposlenih, a gle čuda, u opštinskom budžetu ima para. Gde potencijalne investitore niko od opštinskih rukovodioca ne pita "A koliki je moj deo ?", ali ih zato pitaju koliko ljudi planirate da zaposlite ? Zamislite samo, sve je ovo moglo da se događa u našem gradu.

Samo da ste mislili.

Zar Vam već nije žao ?

Ako jeste, potvrdu Vašeg žaljenja videću na sledećim izborima. Do tada, trudite se da preživite, sve ostalo je kao da ste dobili na bingu.

Nikako da se izbistri. I ne samo to. Još je mutnije. Pošto je bara sve manja, a krokodila se namnožilo. Nema se dovoljno za sve. Zato je neko morao da bude izbačen iz bare. Da bi za ostale bilo malo više. Prošlo bi manje zapaženo, da se ne radi o vođi čopora. I šta ćemo sad? Ništa što već nismo videli. Na njegovo mesto došao je IV (i slovima: četvrti) žuti Broj Jedan od promena 2000. Da se ništa ne bi promenilo. Što se više menja, sve je više isto: loše, gladno, bedno i jadno. Bar kad je grad u pitanju. Za njih se ne sekiram. Snaći će se oni. Zato je za novog Broja Jedan i izabran najsnalažljiviji među njima. A nas – ko... šiša. Naravno – oni! Umeju ljudi da nas ošišaju. Na nulu. Mislim – finansijsku. To osećamo vrlo dobro. Odavno.

Pitajte vlasnike radnji, kafića, privatnih firmi, koliki reket plaćaju za izdržavanje novoizmišljenih preduzeća, klubova, itd. Ako hoće da vam kažu, u poverenju. I da li taj novac uplaćuju preko banke, ili na ruke. I koliko je to para?

Pitajte meštane Kusatka gde su pare prikupljene od pijačarine, i da li je tačno da je dug za struju mesne zajednice 2,5 miliona dinara? I da li pedijatrijska ambulanta više ne radi nego što radi, dok je za vreme raspusta i ona raspuštena, kao da se deca ne razboljevaju u tom periodu. Puteve kojima više ni pešice ne može da se prođe, nećemo ni da pominjemo.

Pitajte direktore škola zašto ne beše grejanja zimus. Gde su pare namenjene za to? Gde su nestale? I pitajte ih: hoće li nam se deca smrzavati i naredne zime? Ili će novi Broj Jedan mahnuti nekim čarobnim štapićem i rešiti sve probleme grada? Zato je valjda Iznogud i rešio da postane kalif umesto kalifa. Da oporavi grad, reši pitanje nagomilanih dugova, koje su uglavnom njegovi i koalicioni puleni i stvorili, da sredi i počisti ono što je prljavo i trulo... Najavio je raskid ugovora sa Parking servisom. Koji je na insistiranje njegovih i koalicije i napravljen. Hoće li i to biti još jedan pucanj u vlastitu nogu, ili se još sveži ugovor može tek tako raskinuti? Hoćemo li i zbog toga da plaćamo penale? U čemu je poenta: da se novi Broj Jedan dodvori građanima, ili da pare više ne odlaze Parking servisu, nego nekoj od novoizmišljenih javnih firmi? Zašto je onda uopšte i prodavan? Ne znam, nisam pametan.

A glavno šišanje stiže nam baš od energenata. I o tome govorimo u ovom broju „Mutne Jasenice“.

Svratio letos prijatelj iz Beograda. Nikada pre nije dolazio u naše biser-mesto. Lepo vreme, bašte kafića u centru, gore nebo i tende, dole zašrafljeni patosi u novi beton, koji isijava kao rerna... Isti beton Palančani zimi koriste kao klizalište i kada im se ne kliza, a ostatkom godine sapliću se na po koju već otvorenu rupu u istom, novom. I tako, prošetasmo glavnom ulicom, a čovek mi reče: „Baš je lep ovaj deo ulice, sa drvećem i asfaltom. Samo, zašto u ovom lepšem delu skoro da i nema ni jedne bašte? Što ne uradiste tako celu ulicu“? Možete da zamislite njegovu facu kada sam mu rekao da smo upravo prošli kroz novourađeni deo, a da je ovaj, njemu lepši - stari, i da nas je ruženje glavne ulice u dva dela koštalo kojih stotinak miliona?!

Vrti čovek glavom, kao da mi ne veruje, al’ šta da kaže. Ništa, samo se još malo iščuđavao, pa ode za prestonicu. O ukusima, kažu, (ne) vredi raspravljati, ali... o parama treba. Pogotovo kada idu iz našeg džepa. Zašto ih ulagati u skupu šminku, koja će bar polovini građana izgledati gore? Zar nemamo pametnije načine da ih utrošimo, u nešto mnogo potrebnije, a jeftinije? Recimo – u fekalni kolektor, popravku kanalizacije kod Mukerove škole? Kad god padne malo jača kiša, kanalizacija se izlije u ulici Vuka Karadžića, kod ležećeg policajca, a onda, zbog konfiguracije zemljišta, spusti se do skretanja za hitnu pomoć, pa nizbrdo okruži park i školu, sve do „Ćirković“ zgrade. Praktično – deca opkoljena sa svih strana „biološkim supstancama neprijatnog mirisa“, pomešanim sa prljavom vodom. I po fekalijama gaze i kad dolaze u školu, i kad idu po doručak na velikom odmoru, a naročito kad se vraćaju kućama, pa se onako, dečje, guraju, padnu u to blato, ili kad se osuši, u svim i svačim obogaćenu prašinu. I tu istu zagađenu prašinu udišu svakodnevno. A kako to smrdi kad je toplo vreme, ljudi moji! Od aprila do septembra, kad god padne kiša, pa izgreje sunce, ne može se disati od isparenja koja guše! Ko ne veruje, neka pita ljude koji žive u blizini kako im je tada.

A za decu, naše gradske oce ionako nije briga. Da jeste, ne bi se cele prošle školske godine smrzavala po školama. A kako stvari stoje, samo uz božju pomoć (čitaj – lepo vreme) se uveliko ne smrzavaju i ove. Da ih jeste briga, ne bi uskratili mesečnu kartu đacima –putnicima koji žive bliže od 4 km od grada! Kako samo dođoše do te daljine, da mi je znati?! I odakle je mere? Od autobuske stanice, škole u koju deca idu ili od table „DOBRO DOŠLI U PALANKU“? I šta ako je nekom detetu, recimo na Guberašu, kuća između skretanja za Vodice i puta za Baničinu ili Raču, pa izađu na 1 km daljoj stanici, jer im je kuća odatle bliža? Šta ako onda prelaze 4 i po km autobusom? Hoće li im dati mesečnu kartu? Sumnjam. Ne znam. Nisam pametan. Samo bih voleo da znam ko je taj merač distanci koji je rekao da deca mogu pešice uz prometan put bez trotoara 4 km. Pogotovo kad padne prvi mrak, baš nekako u jesen i zimu, u vreme kad se đaci vraćaju iz škole. Da mi je znati ko od njih toliko voli decu, da im garantuje bezbednost u sumrak dok idu ivicom kolovoza bez pešačke staze... Da mi je znati kome je prskalica u žutom betonu preča od zdravlja dece u OŠ HIM?! Da mi je znati ko je potrošio pare namenjene za grejanje škola tokom prošle zime, a kako stvari stoje – i za predstojeću, za koju pojedini meteorolozi prognoziraju da će biti jedna od najjačih ikada? Prvo udri po deci! Njih krajcuj gde god možeš i kad god možeš. Ona puno toga još ne znaju, a i nisu glasači na izborima. Za uzvrat, zaposli u opštini još kojeg prijatelja, ili političkog protivnika (da bi te podržao, a ne skidao s vlasti). Čujem nedavno, jedan od čelnika dao posao u opštini rođaku, prijatelju iz svog sela, šta li mu već dođe, i rekao mu: „Sedi tu, ako ti daju nešto da radiš – radi, ako ne – ćuti i šuškaj. Doprinosi će ti biti plaćeni, staž ti ide, a za platu ne pitaj. Ako i kad nešto dobiješ – dobio si i budi zadovoljan. Ionako ne živiš od toga. Kad-tad, neke godine, neko će već morati da ti plati to sedenje...“ To je, prijatelji dragi, način na koji funkcioniše vlast u Palanci. Zapošljavaj i zadužuj. Neko će već jednog dana morati to da plati... Mi, naša deca, (apsolvirali smo da ih deca ne interesuju), unuci... Jednom će doći na red. Bitno je da nije iz tvog džepa, a duguju ti (uslugu, glas, nešto konkretnije)... Opština duguje njima – tvojim dužnicima. A ti ne duguješ nikom ništa! Čak ni objašnjenje. Baš te briga. Zato si vlast. Može ti se. Zato bi da i dalje budeš vlast. I samo na tome i radiš.

Ono što se vrlo uredno plaća (za to uvek mora da ima para) su mediji. Dve privatne televizije - RTJ (koja se veštačkim disanjem, volontiranjem, plaćanjem honoraraca preko nekih trećih firmi, čime li, održava nekako u životu do sledećih izbora) i od letos - TV s prezimenom! Nezvanično saznajemo da to zadovoljstvo opštinu Palanka košta 200.000 din mesečno! Veliku Planu je isto to koštalo 100.000... Za „Jasenicu“ ne znamo koliko se odvaja ni od prilike, al’ da košta – košta. Košta i dotiranje – otkupljivanje tiraža lokalnog lista, koji uredno izlazi, a i dotiranje novog radija sa starim imenom koji je već upao u finansijske probleme, kao i stari. Pogađate li za koga će svi ti mediji navijati kada dođe vreme izbora? Pogađate li i iz čijeg džepa ide njihovo finansiranje? A koliko bi još đaka-putnika za te pare moglo da se vozi do kuće u sumrak, umesto da se smrzava i riskira život na ta 4 km? Ili da prevedemo u ogrev? Koliko bi škola, koliko dana u mesecu moglo da se greje za te pare? Al’ ko te pita za decu. Bitna je politika.

Kad smo već kod RTJ, koja je privatizovana, a plaća je opština, ima još svetlih primera uzimano-davano u našem malom gradu. Gradska čistoća, na primer. Prodata Trojon & Fišeru, pa uzeta nazad uz veliku pompu i još veću tužbu protiv opštine, pa izgleda opet data nekom, ili možda nije, tek - sad više ne znam da l’ je opet nečija, il’ je i dalje „naša“ - javna. Prosto da čovek ne poveruje koliko se kod nas otimaju o smeće! Naše je đubre baš na ceni... A šta tek reći o „Parking-servisu“? Formiran kao posebno javno preduzeće, izdat nekoj beogradskoj firmi za procenat, a onda otkupljen od iste firme za oko 16,000,000,oo RSD, sa sve dugovima koji su se nagomilali u međuvremenu. Cirkus! Transakcija za udžbenike novih pokolenja ekonomista-menadžera!? Priča i za suze i za smeh! Samo, što nama baš i nije smešno... Više nam se plače, jer opet ide po našem džepu. Da ni ne pokušavamo da te cifre preračunamo u dečje autobuske karte i grejanje u školama. A i što bi mi to radili, kad je to posao direktora škola? Ako smeju da postave takvo pitanje, znate-već-gde... Ili svi zajedno rade na nekom novom projektu zagrevanja palanačkih obrazovnih ustanova. Eventualno - izmisle grejanje bez novca... Možda postanu i alhemičari! Grejanje na vazduh već postoji – grejemo se tako pola oktobra i skoro celog novembra, hvala Bogu. Za grejanje na vodenu paru – para nema. Kad bi neko izmislio utopljavanje na isparenja iz izlivene kanalizacije, na velike gluposti, na krupne finansijske promašaje, na sitne mućke, na ušteđene dečje karte u javnom prevozu, ovaj grad bi se sigurno preporodio. A preporodio bi se još brže kada svega toga ne bi bilo. Ili bar onih alhemičara koji nam sve to rade...

Gledam nešto ovih dana rupe na kolovozu po Palanci. 'Ajd što gledam, nego što ih osećam, kad pređem autom preko njih. Što ih ne zaobiđem ? Kako, bre ? U Palanci kolovoza više nemamo. Samo rupe ! Jeste li skoro prošli pored vrtića "Taš", skretali na semaforu ka soliterima na Koloniji, ili ne daj bože morali da vozite ulicom Rade Šišković/Kraljevića Marka od "Elektromorave" ka bulevaru ? Divokoze noge da polome ! Srećom, one koje bi uz mnogo napora, iz naših ulica izašle nepovređene, mogle bi da se okrepe u strogom centru grada. Da, da, baš tako. Naša opštinska vlast veoma brine o zaštiti životinja. Osim što ne sklanja pse lutalice sa ulicama po kojima napadaju prolaznike, napravila im je pojilište u centru grada. Osim za njih dobro dođe i kada se marva dotera na stočnu pijacu. Poljoprivrednici iz okoline više ne moraju da nose vodu sa sobom. Kad životinja zažedni, dovedu je u centar grada i napoje je. Postoje čak dva pojilišta, da se stoka ne gura. A vodilo se računa i da se marva oseća kao u prirodnom okruženju, pa su pojilišta zelena. Da liče na travu.

Ok, 'ajd', pojilišta imaju i praktičnu namenu. Prskalica je lepa, naročito uveče (kažem - prskalica jer fontana je manji ili veći objekat od čvrstog materijala). 'Al, što nam unakaziše i na pola skratiše pešačku zonu u glavnoj ulici, pa još po njoj pokačiše one zmije kao svetiljke ? Nekome se to sviđa, ok, ali to je već stvar (ne)ukusa.

Mnogo više onih koji su zgroženi sečom drveća u centru grada i skidanjem kandelabra, koji su bili adekvatno uklopljeni u zelenilo i davali neki pomalo zaboravljeni starinski šmek glavnom gradskom šetalištu. Sada je šetalište prepolovljeno na dva dela: stari, odsečeni, čiji su lokali preko noći postali druga zona sa kirijom prve, i žuti VIP deo, gde se ljudi zimi klizaju i padaju, a leti im gore stopala.

Sve to na stranu, al' zašto su raskopavane i ponovo rađene dve jedine ulice u gradu koje nisu imale rupe na kolovozu, glavna i Trg Heroja, dok su krateri ostali tamo gde su i bili, a u međuvremenu su se pojavili i novi ? Da bi se novim pločnikom i trgom okružila ona rugoba od "Delovođine zgrade", koja samo što nije pala ? Da bi neko uzeo proviziju ? Provizija i posao mogli su da se dobiju i asfaltiranjem ulica sa propalim kolovozom. Upućeni kažu da se za iste pare, za koje je nepotrebno po ko zna koji put rađena glavna ulica, moglo da se uradi više od 10 ulica poput II Šumadijskog odreda (pravac od "Opeke" do blizu Šulejićeve), i to od tamponade, žutog peska, pa redom sve do završnog sloja asfalta. Ljudi moji, 10 ili 15 dugih ulica kompletno da se uradi ?! A koliko ih je tek moglo da se delimično uradi kvalitetnim popravkama ? Pa mi danas ne bi imali dve, tri rupe u čitavom gradu, i još bi nam ostale neke pare !

Kad smo već kod pločnika, uveliko su popucale nove, žute ploče od štampanog betona u centru gradu. Kvalitet, šta li ? Nisu sastavile ni pola godine. A šta je bilo sa onim behaton pločama, sivim i crvenim, koje su još za vreme počivšeg predsednika opštine dr. Narića bile postavljene od suda do bivšeg parkinga, na kojem je sada tržni centar ? Jesu li same isparile prilikom postavljanja žutog štampanog betona, ili ih je neko negde odneo ? Ako jeste, ko i gde ? Zna li iko njihovu sudbinu, ili ih je pojela maca ? Ako jeste, bojim se da joj se ne smuči. Kvadrat behaton ploča je oko 10 evra, pa puta kvadrata...Skupilo se tu brat bratu, bar 10 - 15.000 evrića, možda i više. Da se izračunati, ali se izgleda ne da saznati čija dvorišta sada ukrašavaju. Ili su uveliko pretvorene u čvrstu valutu.

Znam, zagovornici urađenog će reći, ovako je lepše, šatro turizam, to će privući i ljude sa strane da dođu i ostave neki dinar u našem malom gradu. 'Ajde ?!! A što da dođu kod nas ? Šta im to nudimo ? Pola glavne ulice i prskalicu ? Gospodo iz opštinske vlasti, sedite - jedan iz domaćinskog poslovanja. Znate, kada se porodica smrzava i gladuje, pa se uz napor skupe neke pare, pravi i odgovorni domaćin te pare uloži u hranu, odeću, ogrev. Ne kupuje umetničke slike ili nov nameštaj. Kažete, grad će biti lepši i atraktivniji za turiste. Zbog jedne prskalice i 2 pojilišta za stoku pored ruševine ?! Neće biti, gospodo. Mora im se ponuditi osnovni sadržaj, pa tek onda, iz eventualno ostvarene dobiti, ulagati u umivanje i lickanje centra grada. Trebalo je prvo uložiti u sređivanje jezera, Mikulje, banje...

Turisti mogu doći i zbog kvalitetnih zabavnih sadržaja, kulturnih manifestacija šireg značaja. Skoro dve godine gradska vlast, kao, radi na ponudi Kudrečkog jezera i Mikulje, ali nikako to da krene. Čak ni gotov projekat trim-staze na Mikulji za koji je dobijen novac iz NIP-a nije realizovan, iz razloga koji su samo čelnicima opštine znani. Od svega samo je realno da proradi banja na Kiseljaku, a i to ne zbog zasluga gradske vlasti, već privatne inicijative i stranke koja nije u opštinskoj vlasti. Međutim, izgleda da je svakoj palanačkoj vlasti najlakše da kopa po glavnoj ulici.

Posle petooktobarskih promena, sem Milana Mihajlovića, svi ostali palanački predsednici su nešto čeprkali po ulici Prvog srpskog ustanka: Radoslav Ljubisavljević, od milošte "Bucko" je raskopao pola šetališta i nije našao zlato (sećate se, te 2004. u leto i ranu jesen), kada smo igrali igru: "ajd' da pređemo na drugu stranu ulice, a da ne polomimo noge, s podvarijantom - kako ne upasti u rov s detetom u kolicima. Onda je te iskopine i rovove u centru pred zimu zatrpao i asfaltirao potonji predsednik Cokić. I taman kad smo pomislili da je tu kraj, oni koji su izabrani posle Cokića su prevazišli sve prethodnike: prvo su raskopali i demolirali jedine dve gradske ulice bez rupa, (u novembru 2008.), pa su napravljeni svinjac ostavili da se kiseli preko zime i ranog proleća, dok smo mi gacali u blatu posle svakog otopljavanja snega. Sećam se na pijaci ljudi iz Azanje i Glibovca, koji su se žalili da se ni u jednom selu nisu toliko iskaljali kao u gradu Palanci. Onda su stavili pločnik tek nekako s proleća '09, valjda čekajući da prođe dovoljno vremena da se opravda tolika investicija (znate, 4, 5 meseci smo gradili fontanu, glavnu ulicu, rasvetu, veliki je to posao, ej, košta to)...

Ljudi, opštinari, prvaci grada, najbolji među nama, otkriću vam svetu tajnu - nema nafte u centru Palanke, aman zaman, ne kopajte više ! I nije "Delovođina zgrada" arheološko nalazište, pa da je zaštićena od renoviranja. Bolje da ste u nju uložili, dok neko ne pogine. Bolje da ste bilo šta drugo uradili (fekalni kolektor kod OŠ HIM, npr, da se deca više ne guše u kanalizaciji), nego što ste spucali desetine, zli jezici kažu i stotine miliona, u malo žutog betona, dva stočna pojilišta i jednu prskalicu. I još nešto: što tada niste raspisali referendum, da nas pitate da li smo za to da se tolike pare zabetoniraju ? Ne, nego kada ste skrckali silne milione, a valjalo se od nečega živeti, primati plata, namirivati novopridošli partijski kadrovi u novoizmišljenim firmama, tek onda ste nas pitali da li bi vam dali još koji dinar, jer ponovo hoćete da nas usrećite našim parama za vaše projekte. Kada ste dobili jasan odgovor, već ste spremili odmazdu: ekološka taksa, povećanje takse na vozila, uvođenje takse na kućne ljubimce, vazduh, nebo, mirisanje ljubičica, baba Živanu, češanje uva, taksa, taksa, taksa...

Zalepili ste nam se za džepove kao taksene marke ! Aman, odlepite se već jednom, otkačite se od nas, iš bre !!! A to što ste vi uradili sa glavnom ulicom zove se skupa šminka. Preduslov da se nanese šminka je posedovanje glave i obraza. Imate li bar nešto od ta dva preduslova ?

DEMOKRATIJA vs PARTOKRATIJA - iz 2 u 2

Ako je suditi po sastavu zaposlenih u novim i već postojećim javnim preduzećima u Smederevskoj Palanci, proces evolucije našeg društva u pravcu demokratije potrajaće toliko da, sticanje jednakih prava za sve ili pobedu stručnih nad poslušnima, ni naši daleki potomci neće dočekati. Matrica školovanja partijskih kadrova za ulazak u političku arenu nikada nije prestala da se primenjuje.

Ovo je, nažalost, već viđena slika iz devedesetih i svako ko pomisli da su se desile petooktobarske promene, mora da sedne i kroz sećanje provuče proteklih 10 godina.

Šta se to promenilo ? Da li smo krenuli ka demokratiji ili partokratiji ?

Izvinjavam se čitaocima što mi ne pada na pamet da pišem uobičajene fraze i hvalospeve opštinskoj vlasti, na način na koji su svi navikli čitajući "opštinske" novine i gledajući opštinsku TV. Ovo je samo jedan pokušaj da se kaže ono o čemu mnogi ćute ili se, kao, ne žele praviti pametni. Ali, sudbina naše dece je u našim rukama. Hoćemo li im u nasleđe ostaviti moranje stranačke pripadnosti ili obrazovanje i stručnost ?

Javna preduzeća za stanovanje, šume, fudbal (???), ekologiju... Izmišljena radna mesta u opštinskim kancelarijama... Da li treba još i reći koja partija drži koje preduzeće ? Ne, to svi znaju, ali niko ne želi o tome da govori. Koliko se još daleko može ići u partokratiji čitavog društva, ako se zna da su čak i osnovne i srednje škole podeljene po stranačkoj pripadnosti. I dok je moj prilično nerazvijeni partijski um pokušavao da spozna principe stranačkog pozicioniranja, javila se jedna nedoumica. Naime, jasno je da se u borbu za osvajanje preduzeća ulazi zbog kontrole nad određenim novčanim sredstvima koja su svima dobrodošla. Kao najbolji primer kontrole (korišćenja) novčanih tokova možete uzeti nedavni raskid ugovora sa privatnim preduzećem "Trojan&Ficher" i poveravanje posla JKP "Mikulji". Ima li građana koji su zadovoljni onim što nam radi "Mikulja" ? I to je bar lako prepoznati, u vreme totalne besparice, davno ispražnjenog opštinskog budžeta, ogromnih dugovanja napravljenih za nepune dve godine vlasti, to je jedan od načina da se dođe do nekih para. Makar za plate. Koalicija na vlasti je veoma široka, apetiti nezajažljivi, a na vlasti su "sad` pa ko zna kad" i treba iskoristiti ukazanu šansu.

Nikako ne odobravam, ali bar mogu da razumem. Ali šta sa školama ? Može li se njima nešto naplatiti, izvući neka korist ? Zašto bi partijska pripadnost bila presudna za postavljanje na mesto direktora, kada znamo da je nastavni program za sve isti, a pritom je prosveta još od 90-ih u hroničnoj besparici ? Sve nedoumice otklonili su neki od direktora obavljajući svoju prosvetiteljsku misiju nad mojim nedovoljno razvijenim partokratskim umom. Naime, dugovanja opštinske vlasti prema svim školama se mogu meriti desetinama miliona dinara. Pritom, treba li napomenuti da su to sredstva iz republike koja su namenjena školama, a lokalna samouprava ih prisvojila i veći deo podelila sebi kroz plate. E, sad` dolazimo do toga da je važno da direktor bude partijski čovek, jer ko bi drugi ćutao i trpeo da ga pljačkaju i ponižavaju. To je razlog zašto su nam deca ove zime sedela u hladnim učionicama, pa onda malo išla pa malo nisu išla u školu. Opštinski alhemičari nisu uspeli da istim novcem plate gas i mazut, i podele sebi plate.

A prosvetari ? Sećate li se 90-ih i beskonačnog niza štrajkova ? Šta se desilo sa pravdoljubivim profesorima ? Zar ovo nikome ne smeta ? Možda je u pitanju strah ? Ne, izgleda da partokratija pobeđuje. Matrica 90-ih se još uspešnije primenjuje. Koalicija na vlasti je plodnije tlo za primenu takvog društvenog uređenja. "Za svakog ponešto, za nekoga sve", nudimo Vam demokrate, ako Vam ne odgovara tu je SPS, ako ni to nije za Vas imamo i narodnjake , a u krajnjem slučaju imamo i grupu građana...I nemojte samo reći da nema ničega za Vas.

Nisam siguran koliko sam uspeo da Vam predočim ono što Vi, siguran sam, već znate. Međutim, kako su već za jesen najavljeni lokalni izbori, kada se objave rezultati saznaću koliko se razumemo.