Mutna Jasenica

Ovih dana, u retkim trenucima dokolice, prolazim ovim našim nesrećnim gradom i pitam se: da li će neko jednom da opere ulice, skloni rizlu sa asfalta, zakrpi ove rupe, ili da tužimo ljubljenu nam opštinu za uništene automobile? A onda pogledam oko sebe, setim se da ima i većih muka: za pešake (oni se klizaju, padaju kao pokošeni, lome ruke, trtice i noge kada padne sneg na nove, žute ploče u centru grada; ni kriva ni dužna deca koja se jadna igraju u osušenim fekalijama – o tome smo pisali u prošlom broju). U međuvremenu, zapazio sam još po nešto, te mi padoše na pamet neka pitanja:

- Zašto je MZ Azanja, kao jedna od najvećih, dobila samo 140.000 din za dve godine, a Glibovac 14 miliona, dok su milionske sume podobijali i mali Vlaški Do, a i Kusadak, koji nije mali, ali ne i toliko veći od Azanje koliko više para dobija? Po kojem ključu se dele sredstva iz opštinske kase za ove svrhe? I da li možda ima neke veze s tim odakle su rodom sadašnji čelnici opštine?

- Kad smo već kod toga, koliko novca je do sada dato za FK „Jasenica 1911“? Da li samo fudbal treba da se neguje, ili ima još koji sportski klub u našem gradu? I da li se želi da se fudbal igra u Palanci i narednih godina, ili je jedini cilj da se po svaku cenu, koliko god da to košta, pred izbore klub plasira u viši rang, iz kojeg će po svoj prilici još brže da ispadne, jer već dogodine neće biti para da se tamo i zadrži? A potom, najverovatnije još jedan raspad fudbala u Palanci i munjevit povratak u opštinsku ligu. A pare bačene... Ko će za to da odgovara?

- Zašto je tek postavljeni parket u sportskoj hali OŠ „Vuk Karadžić“ brzinski skinut, te sala mesecima nije u upotrebi? Dokle će naša deca, umesto u novoj hali, koja je debelo plaćena, da treniraju i igraju u susednim mestima? I zašto sportska hala nikada nije tehnički primljena? Je li to istina?

- Da li je tačno da je pod sportske hale od koša do koša niži bar 20 cm, ili koliko već je dovoljno (provereno u praksi), da lopta ostavljena kod jednog koša sama dođe do drugog, slobodnim padom?

- Istina li je da je finansijska policija kontrolisala poslovne knjige hale sportova u vezi nepostojanja tendera za postavljanje nizbrdo pomenutog parketa?

- Da li je tačno i da je tada utvrđeno da je za ove svrhe izvesnoj firmi opština uplatila 6 miliona dinara?Ako jeste, zašto posao za te pare nije urađen do kraja? Jesu li te pare u međuvremenu negde nestale? Šta su čelnici opštine Palanka učinili povodom toga? Kako su zaštitili svoju investiciju od krađe? I da li je to glavni predmet istrage finansijske policije? Pitam se, pitam... a odgovora nigde.

- Da li je tačno da je poništeni konkurs za radno mesto šefa računovodstva azanjske škole, pod istim uslovima ponovo objavljen, da bi konkretna osoba dobila posao?

- Da li je tačno da je poništen uz nebulozno objašnjenje „da se čeka mišljenje pravnika ili-koga-već-o-čemu-god“, pa se, jel’ te, zato poništava. A onda je, na ponovljenom konkursu, od više kandidata sa boljim kvalifikacijama, bez ikakvog obrazloženja izabran onaj jedan sa manje od minimuma potrebnih uslova - srednjom školom. U praksi, po toj logici, trebalo bi da izgleda ovako: na tenderu za „Telekom“, pošto je minimalna cena milijarda i 400 miliona eura, ako bi se prijavilo više kandidata, od kojih jedan nudi traženu cenu, a ostali po 200, 300, 500 milona više, mi bi trebalo da izaberemo onog što nudi najmanje para, jer je, jel’ da, ispunio traženi uslov?!! Ma nemojte... A što to onda važi za zaposlenje? Boli li glava od boljih kvalifikacija? Zar nije to ono što presuđuje kad je sve ostalo isto? Ako nije, kako je onda vršen izbor? Ne znam, nisam pametan... „Zli jezici“ kažu da je čak pod znakom pitanja i to da li je ispunjen drugi uslov s konkursa –najmanje 10 godina rada u struci, jer je posao dobila vrlo mlada osoba, koja je pre 10 godina bila još uvek dete. Ko bi ga znao. Svašta je kod nas moguće... Eto, sasvim je moguće da se za šefa računovodstva u OŠ „Radomir Lazić“ u Azanji traži srednjoškolac, a za isto radno mesto u jednoj palanačkoj srednjoj školi može sve – od srednje, preko više, do fakulteta! Može i ako je faks u velikom trendu (kako se beše na grčkom kaže „veliko“?). Još samo da se uvede da se prihvata i osnovna škola i doktorat, i onda svako može da bude šef računovodstva u školi – od čistačice do naučnika! Ma daj... Nemojte više da nas pravite majmunima! Kontroliše li iko šta se radi u prosveti naše opštine? Ili je sve ostavljeno partijama, lokalnim moćnicima i direktorima na volju?

Od ministra pa do najniže organizacione jedinice samo „naši“ ljudi odlučuju o kadrovima. Recimo: finansije, spoljni poslovi (DS), infrastruktura i energetika, prosveta (SPS) itd. Svako vlada kako hoće svojom prćijom. U tom kontekstu se pominje da se za sve nabavke i kadrovska pitanja u školama palanačke opštine pita istaknuti član crvene partije u našoj opštini, izvesni stanovnik jednog sela od dve reči, koje je nekada bilo zaselak Azanje. „Zli jezici“ govore da je on, a ne direktorka škole u Azanji, odlučio kakvi će uslovi konkursa da budu i ko će da bude primljen. Šuška se i da će on, a ne direktor, odlučiti i o šefu računovodstva u srednjoj školi na periferiji Palanke. Iako on sam nema neke velike škole. Ili ih je možda od kad je u politici završio? Đavo bi ga znao... A ne bi bio ni jedini. Sve je više onih koji su bili loši đaci kad su se učile i završavale škole, a onda, uz politički angažman, stekoše i diplome. Jedni nekoliko godina, drugi nekoliko decenija posle vremena kad je prirodno da se studira. Kao npr. – naš predsednik opštine. Urbana legenda kaže da dok su njegovi vršnjaci završavali po jedan fakultet, on je pokušavao da stekne diplomu na više njih. Priča se – gotovo svake godine na drugom. Dok se nije umorio. A kad se dobro odmorio i još bolje sazreo, posle četvrt veka procenio je i odlučio šta će završiti. I uspeo! Zadivljujući su energija, volja, pamet i upornost da se pored porodičnih, profesionalnih i obaveza u stranci, upiše i završi fakultet, kad mu vreme nije. I to u roku, ili čak i pre roka! Pod stare dane, tamo negde oko 50-te... To mogu samo odabrani. Jer, prosto ne mogu da verujem da se nekome diploma poklanja. Ili prodaje... Ne, ne. Ne u zemlji Srbiji. Ovde je sve transparentno. Pošteno.

P.S. U međuvremenu – nezvanično - saznadoh kako se u (pojedinim) seoskim školama naše opštine vrši nabavka ogreva. Preko istaknutog opštinskog čelnika (iz sela od dve reči) položi se depozit od 10.000 evrića (dinarske protivvrednosti) određenoj firmi. Zatim se (navodno) sušena Kolubara, u kojoj je više snega, kamenja i prašine nego uglja, plati po neverovatnih 12.000 din (avansno) po toni! A onda se jednog dana pojavi sivi kamion crvene boje i istovari neku količinu nečega (bez merenja – čika šofer zvanično obznani koliko ima i ode). Ko ne veruje da je toliko, nek... znate već šta. Čik da neko pita koliko tona tu zaista ima! I čega? Uglja, definitivno, ne puno. A potom domari mečku rode da loženjem te smeše, koja se uslovno naziva ugljem, pokušaju da dostignu temperaturu od 70 stepeni u kotlu (obično nedostižnu). A bar 80 stepeni je minimalno potrebno da se oseti bilo kakav efekat po učionicama! Onda se deca posmrzavaju tokom većeg dela zime... Gde nestaje razlika u ceni između najkvalitetnijeg uglja i ove smeše radoznali mogu da pogađaju... Inače, za vašu informaciju, cena tone vrlo kvalitetnog uglja „Banovići“ bila je 11.000 din ove zime! Uostalom, ko se greje na čvrsta goriva zna o čemu je ovde reč. I da je razlika između Banovića i Kolubare drastična. A između pomenutog ogreva za škole i Banovića nebo i zemlja! Kao i razlika između ovoga što se naziva vlast i prave vlasti.