Mutna Jasenica

Zbog zemljotresa, cunamija i radijacije poslednjih mesec i po dana Japan je u centru pažnje svetskih medija. Verujem da ste pratili šta se tamo dešava. I borbu celog naroda da se izvuče iz teške situacije. Kao i skroman prilog naše zemlje borbi Japanaca s katastrofom... kroz borbu za japanske trešnje od 150 dinara... s ponekim teško ranjenim učesnicima obračuna epskih razmera.

Kad smo već kod Japanaca, jeste li videli strpljivo čekanje u redovima za dve flaše vode, a neki uzmu i samo jednu, da bi bilo za što više ljudi? Kako bi to, ne daj bože, izgledalo kod nas? Prvo bi nastala otimačina i stampedo, pa bi intervenisala policija. Zatim bi neko ponudio koju paru da ode preko reda, ko dođe na red uzeo bi bar 3 flaše, ako ne može više, a začas bi se već stvorio i „bizmismen“, koji bi „sređivao preko svojih ljudi u redu“ da se „za razumnu nadoknadu“ dobije voda bez čekanja, u količinama koje je neko spreman da plati... U normalnom svetu nesreća ujedinjuje ljude, a ovde se nesrećom trguje.

Ne znam da li ste videli slike iz Tokija. Svi poštuju restrikcije struje. I dok ne beše struje u gradu od 12 miliona stanovnika, ni jedne krađe, ni jednog kriminalnog slučaja! A kod nas, čim je neka gužva, otima se, krade... I da li ste čuli za zaposlene u japanskoj nuklearki, koji se svesno žrtvuju pokušavajući da poprave kvar, znajući da su budući mrtvaci, koji za sada još uvek hodaju? Al’ neće još dugo... Zbog opšte dobrobiti. Koliko nas znate koji bi i manje od toga uradili, za opšte dobro? A među onima u Fukušimi koji se žrtvuju za druge ima i vrhunskih inženjera, koji su isto tako vrhunski i plaćeni, i mogli su da odu u bilo koju zemlju sveta sa sve familijom, čim je postalo gusto. A oni ostadoše, da se žrtvuju za domovinu... Al’ to je Japan. Daleki istok. A ovo ovde čudo, koje se lažno predstavlja kao država, zove se Srbija. U njoj, takvoj kakva je, ogledni primerak za posmatranje: Smederevska Palanka... Bar da se neko od čelnika palanačke opštine setio čim je počeo haos u Japanu da pozove, recimo 50 malih Japanaca sa par vaspitačica/učitelja, da dođu u Palanku, da ih smestimo daleko od radijacije, da idu u naše vrtiće, škole, da ih ugostimo kako dolikuje i pokažemo im naše dobre namere. A vaspitače/učitelje u slobodno vreme provedemo po jezeru, Mikulji, Kiseljaku, pokažemo da je autoput vrlo blizu, pomenemo da ni „Panasonic“ nije daleko odavde napravio pogon, u komšiluku, Svilajncu. Da je i Beograd tu, odmah iza ćoška... A kad se vrate u Japan i ispričaju šta su videli i kako su se o njima Palančani brinuli, možda bi se i neka moćnija japanska faca zainteresovala da vidi to što je o Palanci čula... Pa, možda bi nikla i neka Sonijeva, Jamahina ili Mazdina fabričica. Možda. Možda i ne bi. To nećemo saznati. Samo znamo da su svi na svetu osetljivi na svoju decu. I jako cene kada se njihovoj deci pomaže i u manje kritičnim situacijama od ove. Al’ je prethodno neko iz opštine trebalo da se seti japanskog ambasadora u Beogradu, da mu uputi pismo, da ga pozove da dođe u Palanku ili samo prenese poziv u Japan. Kao što je uradila Medveđa. Al’ u Palanci nema ko da se seti... Ko još u palanačkoj vlasti misli o budućnosti naše opštine, naše dece? ’Aj’te molim vas...

Za kraj, još jedan primer iz Japana: pre nešto više od 20 godina u jednom zagrebačkom nedeljniku je objavljen intervju sa gradonačelnikom Tokija u vreme održavanja Olimpijade 1964. Razlog - odlazak u penziju. Čovek je ispraćen u mirovinu s najvišim državnim odlikovanjima i priznanjima, kao heroj nacije. Zašto? Zato što je od Tokija, koji je krajem 50-tih godina bio jedna od najprljavijih svetskih metropola (da ne poverujete, je l’ da!?), za kratko vreme napravio pojam čistog i sređenog grada za primer. Svet je bio zadivljen, ceo Japan ponosan. I, četvrt veka kasnije, najzaslužniji za to otišao je u zasluženu penziju s počastima. Pitali su ga novinari kako je tada, za tako kratko vreme, uspeo da uradi toliko? Stari Japanac je odgovorio: „Kada smo dobili Olimpijske igre, znali smo da prvo moramo da očistimo grad. Napravili smo analizu i videli da imamo 3 velika problema: malo korpi za otpatke, malo zaposlenih u gradskoj čistoći i malo policajaca koji bi naplaćivali kazne za bahate sugrađane koji prljaju grad. Odmah smo utrostručili broj korpi i žardinjera i značajno povećali broj zaposlenih u komunalnoj službi i gradskoj policiji. Uz sve to smo uveli drakonske kazne za bahate sugrađane: za bačen papirić na ulicu – trećinu prosečne japanske plate. Za veće prljanje – još veća kazna... – „ I Japanci su, kao disciplinovan narod, prihvatili taj model ponašanja i u tom duhu nastavili da vaspitavaju svoje decu i da opominju jedni druge na red“ - nadovezao se novinar. „Moguće“, - rekao je mudri Japanac, - „ali te kazne važe i dan danas!“. ’Ej ljudi, u Japanu i danas važe drakonske kazne za opušak ili papirić na ulici! Bez obzira na kulturu, disciplinu i civilizovanost japanskog naroda. Ne smetaju. Zlu ne trebalo. Ne škode. Neka su tu. I strogo se primenjuju! Da se neko ipak ne napravi pametan. Nikad se ne zna.

A kod nas? Em što nema dovoljno korpi, em nema ni kazni. Setite se koliko ste samo puta videli vikendom ujutro isprevrtane betonske žardinjere sa đubretom po Palanci. Znate li koliko su teške te žardinjere? Baš puno energije, snage i volje treba da bi se one okrenule i prosule. Znači – ima dovoljno besnih i snažnih ljudi u ovom gradu. Super! Eto ga rešenje za rodna polja koja zvrje neobrađena. Uvesti drakonske kazne (od prosečne srpske plate za papirić ili opušak, dve za pljuvanje po ulici, pa nagore. Za prevrtanje žardinjere 100.000,oo RSD ili – ako se nema ili se ne želi dati - adekvatan broj radnih dana na poljoprivrednom dobru Zabela – od jutra do večeri, sa spavanjem po želji - kod kuće ili u KPD-u). Da se kanališe ta energija u korisnu, a ne destruktivnu. Da se zaposli jedan broj dokonih, a bahatih stanovnika ovog grada. Ili da se napuni budžet. A ponajviše da se uzmemo u pamet.

Ovih dana, u retkim trenucima dokolice, prolazim ovim našim nesrećnim gradom i pitam se: da li će neko jednom da opere ulice, skloni rizlu sa asfalta, zakrpi ove rupe, ili da tužimo ljubljenu nam opštinu za uništene automobile? A onda pogledam oko sebe, setim se da ima i većih muka: za pešake (oni se klizaju, padaju kao pokošeni, lome ruke, trtice i noge kada padne sneg na nove, žute ploče u centru grada; ni kriva ni dužna deca koja se jadna igraju u osušenim fekalijama – o tome smo pisali u prošlom broju). U međuvremenu, zapazio sam još po nešto, te mi padoše na pamet neka pitanja:

- Zašto je MZ Azanja, kao jedna od najvećih, dobila samo 140.000 din za dve godine, a Glibovac 14 miliona, dok su milionske sume podobijali i mali Vlaški Do, a i Kusadak, koji nije mali, ali ne i toliko veći od Azanje koliko više para dobija? Po kojem ključu se dele sredstva iz opštinske kase za ove svrhe? I da li možda ima neke veze s tim odakle su rodom sadašnji čelnici opštine?

- Kad smo već kod toga, koliko novca je do sada dato za FK „Jasenica 1911“? Da li samo fudbal treba da se neguje, ili ima još koji sportski klub u našem gradu? I da li se želi da se fudbal igra u Palanci i narednih godina, ili je jedini cilj da se po svaku cenu, koliko god da to košta, pred izbore klub plasira u viši rang, iz kojeg će po svoj prilici još brže da ispadne, jer već dogodine neće biti para da se tamo i zadrži? A potom, najverovatnije još jedan raspad fudbala u Palanci i munjevit povratak u opštinsku ligu. A pare bačene... Ko će za to da odgovara?

- Zašto je tek postavljeni parket u sportskoj hali OŠ „Vuk Karadžić“ brzinski skinut, te sala mesecima nije u upotrebi? Dokle će naša deca, umesto u novoj hali, koja je debelo plaćena, da treniraju i igraju u susednim mestima? I zašto sportska hala nikada nije tehnički primljena? Je li to istina?

- Da li je tačno da je pod sportske hale od koša do koša niži bar 20 cm, ili koliko već je dovoljno (provereno u praksi), da lopta ostavljena kod jednog koša sama dođe do drugog, slobodnim padom?

- Istina li je da je finansijska policija kontrolisala poslovne knjige hale sportova u vezi nepostojanja tendera za postavljanje nizbrdo pomenutog parketa?

- Da li je tačno i da je tada utvrđeno da je za ove svrhe izvesnoj firmi opština uplatila 6 miliona dinara?Ako jeste, zašto posao za te pare nije urađen do kraja? Jesu li te pare u međuvremenu negde nestale? Šta su čelnici opštine Palanka učinili povodom toga? Kako su zaštitili svoju investiciju od krađe? I da li je to glavni predmet istrage finansijske policije? Pitam se, pitam... a odgovora nigde.

- Da li je tačno da je poništeni konkurs za radno mesto šefa računovodstva azanjske škole, pod istim uslovima ponovo objavljen, da bi konkretna osoba dobila posao?

- Da li je tačno da je poništen uz nebulozno objašnjenje „da se čeka mišljenje pravnika ili-koga-već-o-čemu-god“, pa se, jel’ te, zato poništava. A onda je, na ponovljenom konkursu, od više kandidata sa boljim kvalifikacijama, bez ikakvog obrazloženja izabran onaj jedan sa manje od minimuma potrebnih uslova - srednjom školom. U praksi, po toj logici, trebalo bi da izgleda ovako: na tenderu za „Telekom“, pošto je minimalna cena milijarda i 400 miliona eura, ako bi se prijavilo više kandidata, od kojih jedan nudi traženu cenu, a ostali po 200, 300, 500 milona više, mi bi trebalo da izaberemo onog što nudi najmanje para, jer je, jel’ da, ispunio traženi uslov?!! Ma nemojte... A što to onda važi za zaposlenje? Boli li glava od boljih kvalifikacija? Zar nije to ono što presuđuje kad je sve ostalo isto? Ako nije, kako je onda vršen izbor? Ne znam, nisam pametan... „Zli jezici“ kažu da je čak pod znakom pitanja i to da li je ispunjen drugi uslov s konkursa –najmanje 10 godina rada u struci, jer je posao dobila vrlo mlada osoba, koja je pre 10 godina bila još uvek dete. Ko bi ga znao. Svašta je kod nas moguće... Eto, sasvim je moguće da se za šefa računovodstva u OŠ „Radomir Lazić“ u Azanji traži srednjoškolac, a za isto radno mesto u jednoj palanačkoj srednjoj školi može sve – od srednje, preko više, do fakulteta! Može i ako je faks u velikom trendu (kako se beše na grčkom kaže „veliko“?). Još samo da se uvede da se prihvata i osnovna škola i doktorat, i onda svako može da bude šef računovodstva u školi – od čistačice do naučnika! Ma daj... Nemojte više da nas pravite majmunima! Kontroliše li iko šta se radi u prosveti naše opštine? Ili je sve ostavljeno partijama, lokalnim moćnicima i direktorima na volju?

Od ministra pa do najniže organizacione jedinice samo „naši“ ljudi odlučuju o kadrovima. Recimo: finansije, spoljni poslovi (DS), infrastruktura i energetika, prosveta (SPS) itd. Svako vlada kako hoće svojom prćijom. U tom kontekstu se pominje da se za sve nabavke i kadrovska pitanja u školama palanačke opštine pita istaknuti član crvene partije u našoj opštini, izvesni stanovnik jednog sela od dve reči, koje je nekada bilo zaselak Azanje. „Zli jezici“ govore da je on, a ne direktorka škole u Azanji, odlučio kakvi će uslovi konkursa da budu i ko će da bude primljen. Šuška se i da će on, a ne direktor, odlučiti i o šefu računovodstva u srednjoj školi na periferiji Palanke. Iako on sam nema neke velike škole. Ili ih je možda od kad je u politici završio? Đavo bi ga znao... A ne bi bio ni jedini. Sve je više onih koji su bili loši đaci kad su se učile i završavale škole, a onda, uz politički angažman, stekoše i diplome. Jedni nekoliko godina, drugi nekoliko decenija posle vremena kad je prirodno da se studira. Kao npr. – naš predsednik opštine. Urbana legenda kaže da dok su njegovi vršnjaci završavali po jedan fakultet, on je pokušavao da stekne diplomu na više njih. Priča se – gotovo svake godine na drugom. Dok se nije umorio. A kad se dobro odmorio i još bolje sazreo, posle četvrt veka procenio je i odlučio šta će završiti. I uspeo! Zadivljujući su energija, volja, pamet i upornost da se pored porodičnih, profesionalnih i obaveza u stranci, upiše i završi fakultet, kad mu vreme nije. I to u roku, ili čak i pre roka! Pod stare dane, tamo negde oko 50-te... To mogu samo odabrani. Jer, prosto ne mogu da verujem da se nekome diploma poklanja. Ili prodaje... Ne, ne. Ne u zemlji Srbiji. Ovde je sve transparentno. Pošteno.

P.S. U međuvremenu – nezvanično - saznadoh kako se u (pojedinim) seoskim školama naše opštine vrši nabavka ogreva. Preko istaknutog opštinskog čelnika (iz sela od dve reči) položi se depozit od 10.000 evrića (dinarske protivvrednosti) određenoj firmi. Zatim se (navodno) sušena Kolubara, u kojoj je više snega, kamenja i prašine nego uglja, plati po neverovatnih 12.000 din (avansno) po toni! A onda se jednog dana pojavi sivi kamion crvene boje i istovari neku količinu nečega (bez merenja – čika šofer zvanično obznani koliko ima i ode). Ko ne veruje da je toliko, nek... znate već šta. Čik da neko pita koliko tona tu zaista ima! I čega? Uglja, definitivno, ne puno. A potom domari mečku rode da loženjem te smeše, koja se uslovno naziva ugljem, pokušaju da dostignu temperaturu od 70 stepeni u kotlu (obično nedostižnu). A bar 80 stepeni je minimalno potrebno da se oseti bilo kakav efekat po učionicama! Onda se deca posmrzavaju tokom većeg dela zime... Gde nestaje razlika u ceni između najkvalitetnijeg uglja i ove smeše radoznali mogu da pogađaju... Inače, za vašu informaciju, cena tone vrlo kvalitetnog uglja „Banovići“ bila je 11.000 din ove zime! Uostalom, ko se greje na čvrsta goriva zna o čemu je ovde reč. I da je razlika između Banovića i Kolubare drastična. A između pomenutog ogreva za škole i Banovića nebo i zemlja! Kao i razlika između ovoga što se naziva vlast i prave vlasti.

Veoma sam zabrinut za naš mali grad. Mnogo je, brate, loše... Toliko je loše da sam se prosto bojao da zaspim. Mislio sam da ako zaspim, da ću sanjati bele miševe, plave slonove, razne ale, ili možda čak neke aktuelne opštinske činovnike... Ali... Sanjao sam nešto mnogo gore... I crnje...Sanjao sam da sam sadašnji predsednik opštine. I mnogim građanima sam radio isto što i on! Jeste, jeste, baš to što ste pomislili. Ono...Isto kao i sadašnjem predsedniku ni meni nisu cvetale muškatle, niti išlo baš sve kao po loju. Za ljubav sa strankom, glas, klimanje glavom i ’ajd’ zažmuri i pravi se lud sam davao nepostojeća radna mesta. Nesrećni, bledi ljudi koji su ostali bez posla su čekali da se ja, koji sam ih i uvalio u nevolju, smilujem, primim na razgovor, možda ponudim i neko rešenje. A oko mene, moje kolege, sve sami krivci za ovo st(r)a(da)nje, koji i ne trepću kad kažu ono u šta ni sami ne veruju.

I uvek je neko drugi kriv! Oni, za svako st(r)a(da) nje imaju opravdanje. Mali je bio tad moj mozak da radi na dve strane,a u stvari ništa mi nije išlo od ruke, javna preduzeća i ustanove su u teškom stanju sa jednom nogom u grobu, a drugom na kori od banane. A zaraza se proširila i na škole...A muškatle mirišu li, mirišu... Postoji jedan grafit: “PAMET U GLAVU, A DOLE ŠTA TI ULETI“. Neko čuva pamet, a neko poštenje, pa od tog silnog čuvanja poštenja zaboravi čemu mu služi glava. A u nju uleće li uleće. Buđenje... Probudio sam se u hladnom znoju. San me je naterao da razmišljam šta nam se sve dešavalo, i do čega smo sve došli u našem malom gradu. O snu ne pričam nikome! Jer taj neko će reći: „Ćuti budalo, dobro je i ovo samo da ne bude gore!“ A ja nikako da dokučim šta je prosečnom Palančaninu najgore, posle čega više ne može da toleriše. Uzeli su nam radna mesta, platu, godine, život, mali prst -dajmo im celu ruku, nema veze, imamo dve... samo da ne bude gore.

Što nema u izlogu ima u radnji. Ajd’ pogodite o kojem se preduzeću radi? Šta god da ste pomislili, pogrešili ste. Ne radi se uopšte o preduzeću, već o zgradi opštine. A što sad to kažem? Pa svaki, bre, cirkus doš’o, postavio šator, odigrao popodnevnu i večernju predstavu, spakovao egzotične zverke, klovnove, madjioničare, i otiš’o dalje, a ovaj naš opštinski nikako da završi predstavu! A nama prosečnim građanima je bitno da imamo ‘leba. A taj isti ‘leba skoro da i nemamo. Zar smo zadovoljni tom korom ‘leba, pa ne me njamo ništa? Što, rizično je? A ove čisto zabole uvo za sve što se dešava i jedino ih zanima da pokupe sve što na kašičicu stigne u opštinu. Pozapošljavali su sve svoje što se moglo zaposliti na neka improvizovana radna mesta. Bolje bre da ste otpustili sami sebe, to je najbolji način da se počne sa rešavanjem problema kojem očigledno niste dorasli! Krše pravila i zakon, ali kako ono beše...nećemo valjda da se držimo zakona k’o pijan plota? Za njih nije problem ni voda za piće, ni situacija u Palanci, ni ‘leb’ naš nasušni. Njihov problem je uvek i jedino- personalne prirode. Jednostavno – nije normalno šta se radi. Za to nam ne trebaju časovi veronauke ili građanskog vaspitanja. Sve to i sami znamo, nego volimo ponekad da se pravimo malo blesavi.