ZAMRZNUTI U VREMENU
Razmišljam šta je lepo u ovoj našoj tako sivoj i zaboravljenoj varoši... Mi nemamo lepa šetališta, igrališta za decu, biciklističke staze... Parkovi zapostavljeni, usamljeni između raskrsnica i puteva, ljudi idu dalje... Ne osvrću se, jer nemaju šta da vide. Nema klupa u parku, nema urednih staza, fontana je ni nalik onom udarnom prizoru sa raznobojnim svetlom, napravljenim da vas zavara. To je samo med na vrhu bureta... Kao da je prizor duboko zamrznut u prošlom vremenu.
Polomljenu ljuljašku samo vetar zaljulja, a travu umesto cveća, kao u svim lepim parkovima krasi izmet uličnih pasa lutalica. Onih koji nas vrebaju i gledaju gde će nas ujesti. Kad sve bilo sjajno kao uglačane ploče...
Naša znamenitost i tvrđava svega što se desilo na ovim prostorima svakodnevno čeka posetioce koji neće doći. Naše škole imaju skrnavljene zidove, koji jedva izdržavaju težinu tabli i po koju sliku Vuka Karadžića. One žude za obnovom. I za po kojom fiskulturnom salom. Deca su prinuđena da se grče od hladnoće u učionicama, dok neko zavaljeno sedi u klimatizova nim, toplim kancelarijama. Gradski oci izgleda ne shvataju da smo mi bića kojima treba nešto više. Pa nek shvate da nismo životinje. Osim tela, i naše duše su gladne. Biblioteka sve tanja i tanja, čezne za obnovom. Ima li nečeg što nas vadi iz duševnog neznanja i tame? Ne preostaje nam ništa, sem da odemo da se molimo Bogu da se pakao završi i da započne neko novo doba u ovoj zalutaloj varoši, koja čeka neke pametnije generacije.
